Polovinom septembra 2021. godine Australija je otkazala nabavku 12 francuskih podmornica klase Barakuda vrednu 66 milijardi američkih dolara. Samo nekoliko sati nakon zvaničnog saopštenja o otkazivanju pomenutog ugovora, usledilo je novo iznenađenje u vidu najave australijske vlade da će sa Sjedinjenim Američkim Državama i Velikom Britanijom zaključiti sporazum (AUKUS) koji, između ostalog, predviđa pomoć SAD i Velike Britanije Australiji u razvoju i proizvodnji podmornica na nuklearni pogon namenjenih autralijskoj ratnoj mornarici. Odluka australijske vlade je izazvala burnu reakciju zvaničnog Pariza koji je postupak Australije, ali i držanje SAD, označio kao “zabijanje noža u leđa” i povukao svoje ambasadore u Kanberi i Vašingtonu, što je prvi takav slučaj u istoriji ovih zemalja.

Australija poseduje šest podmornica klase Kolins koje će zbog dotrajalosti biti povučene iz upotrebe 2036. godine. Zbog toga je australijska vlada 26. aprila 2016. godine najavila nabavku (ugovor je formalno zaključen tek 2019. godine) 12 podmornica klase Barakuda od francuskog proizvođača DCNS (u međuvremenu je ova kompanija promenila ime i danas posluje pod nazivom Naval Group). Iako se podmornice klase Barakuda proizvode sa nuklearnim pogonom, Australija se odlučila za varijantu sa klasičnim dizel-električnim pogonom. Francuska kompanija je renomirani proizvođač, stara je četiri stotine godina (osnovao je čuveni kardinal Rišelje), ima svoje kancelarije i proizvodne pogone u više zemalja sveta, a u trci za najvredniju i najkompleksniju vojnu nabavku u istoriji Australije, odabrana je pre svojih konkurenata iz Nemačke i Japana.

Za Francusku je ovo, što zbog vrednosti posla, što zbog prilike da poveća svoj vojno-tehnološki uticaj u Indopacifičkom regionu, bio posao od prvorazrednog značaja. Geoekonomski i geopolitički značaj ovog regiona poslednjih godina vrtoglavo raste. Ekonomski uspon Kine i drugih država u regionu doveo je do toga da je ovaj deo sveta postao predmet najvećeg interesovanja za mnoge države, ali i multinacionalne korporacije. Francuska je jedina članica Evropske unije koja ima veće teritorijalne posede i stalne vojne baze u ovom delu sveta. Na ovim francuskim teritorijama živi oko 1,7 miliona stanovnika, a upravo zahvaljujući tome što se te teritorije nalaze u dva okeana (Indijskom i Tihom), Francuska je po veličini svoje ekskluzivne ekonomske zone druga država u svetu (10,2 miliona kvadratnih kilometara). Iako francusko vojno prisustvo u Indopacifičkom regionu nije većeg obima, u nekoliko vojnih baza (u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Džibutiju, južnoj zoni Indijskog okeana – na ostrvima La Reunion i Mayotte, Francuskoj Polineziji i Novoj Kaledoniji) boravi oko 8000 francuskih vojnika.

Međutim posao proizvodnje naručenih podmornica od samog početka je pratila loša sreća. Četiri meseca nakon zvanične najave o nabavci podmornica, 26. avgusta 2016. godine, francuski proizvođač je saopštio da je pretrpeo hakerski napad u toku koga je ukradeno 22 000 stranica dokumenata i tehničkih planova u vezi sa proizvodnjom podmornica klase Skorpen koji sadrže poverljive informacije o karakteristikama ove klase podmornica, čija je proizvodnja velikim delom obavljana u brodogradilištu u Indiji, i koje su bile namenjene indijskoj ratnoj mornarici. Ovaj hakerski napad je, osim u Indiji, izazvao uznemirenje i u Maleziji i Čileu, koji poseduju ovaj tip podmornica, ali i u Poljskoj i Norveškoj, kojima je tek trebalo da budu isporučene. Bio je to težak udarac za francuskog proizvođača, a sumnja za napad je pala kako na konkuretske proizvođače, tako i na potencijalne vojne protivnike država koje koriste ovu klasu podmornica, a koji poseduju odgovarajuće resurse za izvođenje takvog akta ekonomske i vojne sajber špijunaže, pre svih, Kinu i Rusiju. I Australija je bila opravdano zabrinuta oko toga da li su tokom hakerskog napada ukradeni i dokumenti u vezi sa podmornicama klase Barakuda koje je poručila od francuskog proizvođača. Iako su predstavnici DCNS i francuskog ministarstva odbrane uveravali Australiju da ti dokumenti nisu ukradeni i da je projekat ostao kontraobaveštajno zaštićen, sumnja da će Australija platiti 66 milijardi dolara za podmornice o kojima će potencijalni vojni protivnici znati niz tehnoloških i tehničkih detalja, a posebno eventualne slabe tačke, visila je u vazduhu. Posao u vezi sa izradom podmornica za autralijskog naručioca su pratili i drugi pehovi u vidu tehničkih problema koji su prouzrokovali kašnjenja i pomeranja rokova. Na insistiranje Australije, veći deo proizvodnje je trebalo da se obavlja u domaćem brodogradilištu, što je dovelo do određenih odlaganja, a pandemija korone je dodatno dovela do toga da se sve odvija sporije nego što je planirano.

U zvaničnom saopštenju za medije australijskog premijera navedeno je da su političke prilike u tom delu sveta u poslednjih nekoliko godina značajno izmenjene, kao i da su bezbednosni rizici i izazovi svakim danom sve veći i da to diktira nabavku sve naprednije vojne tehnologije, kao što su podmornice na nuklearni pogon, što će biti moguće zahvaljujući pomoći SAD i Velike Britanije. Francuski proizvođač podmornica istu klasu podmornica već proizvodi i sa nuklearnim pogonom, ali ako su SAD i Velika Britanija spremne da ustupe tu vrstu tehnologije Australiji, jasno je da to za Australiju može predstavljati snažan motiv za otkazivanje nabavke francuskih podmornica. Australija bi na taj način postala sedma država na svetu koja poseduje podmornice na nuklearni pogon uz SAD, Veliku Britaniju, Rusiju, Kinu, Francusku i Indiju.

Australija je sigurno bila motivisana odbrambenim, naučno-tehnološkim i finansijskim motivima prilikom otkazivanja nabavke francuskih podmornica, međutim, kao vrlo interesantno pitanje ostaje šta je još, osim ogromne vrednosti takvog posla, mogao biti motiv SAD i Velike Britanije da se umešaju i istisnu Francusku, svog dugogodišnjeg saveznika i partnera? Jedan tekst, objavljen pod naslovom “AUKUS pakt donosi Francuskoj neke teške istine” (“AUKUS Pact Delivers France Some Hard Truths”) na sajtu BBC (bbc.com) 19. septembra 2021. godine možda daje odgovor na ovo pitanje. Radi se o tekstu koji je napisan u paternalističkom tonu i u kome autor konstatuje da “u geopolitici nema sentimentalnosti”, a Francuskoj savetuje da “prestane sa kuknjavom i samosažaljevanjem” i “prihvati realnost”. Autor, dalje, na ciničan način savetuje Francuskoj da se okrene drugim geopolitičkim izazovima, kao što je, na primer, saradnja sa Nemačkom u okviru EU i da zaboravi na san o velikoj ulozi u Indopacifičkom regionu jer je sasvim očekivano da Australija želi da svoj odrambeni sistem veže za jednu supersilu, kakve su SAD, a ne za jednu minisilu, kakva je Francuska.

Upravo izraz “minisila” predstavlja svojevrstan vrhunac cinizma kojim pomenuti tekst obiluje i istovremeno ukazuje na ključ celog problema. U političkom, vojno-političkom i geopolitičkom žargonu reč “minisila”, praktično, ne postoji. Za države koje poseduju nuklearno naoružanje se koristi izraz nuklearne sile. One države među njima koje poseduju najveće vojne efektive, a pre svega nosače aviona i podmornice na nuklearni pogon i koje su sposobne za vođenje rata na bilo kome delu planete, koristi se naziv supersila. Države koje to nemaju su, jednostavno, nuklearne sile ili samo vojne sile (na primer, Izrael). Čak se ni, na primer, Turska, koja nema nuklearno naoružanje, ne naziva minisilom, već vojnom silom i, ponekad, regionalnom silom. Izraz “minisila” je kontradiktoran, a u slučaju Francuske i besmislen. U pomenutom tekstu je, očigledno, namerno upotrebljen u cilju umanjivanja vojnih efektiva francuske armije i značaja francuske vojne industrije, a, onda, samim tim, i negiranja mogućnosti da Francuska ima važnu geopolitičku i vojno-tehnološku ulogu u Indopacifiku. U pitanju je vešta zamena teza kojom je prosečan čitalac u trenutku naveden da razmišlja o nekakvom kataklizmatičnom ratu u kome se Kini uspešno mogu suprotstaviti samo SAD pa, onda, nakon što čitalac prihvati tu zamenu teza, sasvim logično postaje to što Australija otkazuje zaključen i već započet posao izrade podmornica, kao i očekivanja da Francuska ne talasa mnogo u vezi sa tim, već da se skloni, bez obzira na štetu koju trpi i sopstvene geopolitičke i druge interese.

Iako je sećanje na debakl koji je doživela u Drugom svetskom ratu još uvek povod za sumnje i omalovažavanja, francuska vojska je danas vojna supersila. Francuska je sa 290 nuklearnih bojevih glava četvrta nuklearna sila na svetu, posle Rusije, SAD i Kine,  i jedina je članica EU koja poseduje nuklearno naoružanje. Francuska ima nosač aviona i deset podmornica na nuklearni pogon, vrhunsku vojnu industriju i niz prvorazrednih borbenih sistema, a Legija stranaca, zahvaljujući svojoj autonomnosti, pokretljivosti i vrhunskoj obučenosti, predstavlja udarnu snagu koju poseduje još samo vojska SAD. Ali, Francuska nema vojne efektive koje imaju SAD i kada ove požele da imaju ključnu ulogu u nekom delu sveta, svi drugi, ma koliko bili uspešni, moraju da se zadovolje geopolitičkim mrvicama. To je ta realnost u pomenutom tekstu koju Francuska mora da prihvati. SAD Francusku ne smatraju svojim prvorazrednim saveznikom jer je u više navrata u očima SAD bila nepouzdan partner, a od NATO pakta ne očekuju više skoro ništa. Za težak zadatak kontrolisanja i ograničavanja Kine, SAD se oslanjaju samo na svog najvernijeg saveznika, Veliku Britaniju, i regionalnog partnera, Australiju. U druge SAD nemaju mnogo poverenja pa samim tim za njih neće biti puno prilika ni u raspodeli osvojenog “plena” u vidu trgovinskih sporazuma, sporazuma o eksploataciji prirodnih resursa, ili o prodaji naoružanja državama u regionu.

Jedna karikatura objavljena na Tviter nalogu kineske novinske agencije Ksinhua (xinhuanet.com) na duhovit način, takođe, upućuje na ovakav zaključak.

Američka uloga u celoj priči je u brojnim analizama ocenjena kao promena kursa američke spoljne politike i odustajanje od Trampovog izolacionizma, ali takve tvrdnje ne sagledavaju širu političku sliku. Novi američki izolacionizam je spoljnopolitička strategija iznuđena velikim ekonomskim promenama na svetskom nivou, pre svega ubrzanim ekonomskim, vojnim i političkim jačanjem Kine, i nepodnošljivo velikim američkim troškovima za vojne operacije na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji. Zbog toga ni za vreme mandata predsednika Bajdena neće doći do odustajanja od ove, nove, spoljnopolitičke strategije SAD. Uostalom, u avgustu mesecu američka vojska je napustila Avganistan i predala ga svojim dojučerašnjim neprijateljima, talibanima. Napuštanje ovog geopolitički značajnog i bezbednosno visokorizičnog regiona se nikako ne uklapa u tvrdnje o raskidu sa Trampovom politikom izolacionizma i povratku na dobropoznati američki intervencionizam.

SAD su pokazale povećano interesovanje za Indopacifik 2007. godine kada je započet tzv. Kvadrilateralni bezbednosni dijalog (QUAD). QUAD je neka vrsta neformalne strateške saradnje između SAD, Japana, Australije i Indije koja se uglavnom tiče zajedničke odbrambene politike u cilju ograničavanja uticaja Kine na Indopacifički region, a posebno u Južnom kineskom moru. Aktivnosti u okviru QUAD-a su zamrle nakon izlaska Australije u vreme premijera Kevina Ruda, u toku koga je Australija demonstrirala nezainteresovanost za suprotstavljanje Kini. Nakon odlaska Kevina Ruda sa mesta premijera, vojna saradnja SAD i Australije se pojačava, a upravo je Predsednik Tramp na samitu ASEAN-a 2017. godine u Manili bio jedan od inicijatora oživljavanja aktivnosti u okviru QUAD. Iako su u izjavi za javnost u martu ove godine članice QUAD-a ovaj neformalni savez definisale kao izraz njihove težnje za “slobodnim i otvorenim Indopacifikom”, mnogi smatraju da se radi o svojevrsnom regionalnom mini NATO paktu koji će neminovno dovesti do novog hladnog rata u ovom delu sveta.

Francuski uticaj u Indopacifičkom regionu je doživeo ozbiljan udarac i sada je pitanje koliko će se to odraziti i na unutrašnjepolitičkom planu, odnosno koliku će štetu zbog toga trpeti predsednik Makron koji planira da se ponovo kandiduje na sledećim predsedničkim izborima koji se održavaju u aprilu naredne godine. Ukoliko bi se pokazalo da Makron zbog ovoga gubi podršku glasača, AUKUS bi mogao da ima još jednu, značajnu, političku posledicu. Makronov najveći takmac je evroskeptik Mari Le Pen pa bi njen, eventualni, dolazak na vlast produbio postojeće probleme u EU i tako je, što se geopolitičkog uticaja tiče, učinio još manje konkurentnom SAD i Velikoj Britaniji.

Makron je, nesumnjivo, vrlo ambiciozan državnik sa velikim planovima za Francusku, ali se čini da prilično luta u njihovom ostvarenju. Nakon izlaska Velike Britanije iz EU, a s obzirom da se već duže vreme zna i očekuje povlačenje iz politike nemačke kancelarke Angele Merkel, logično je bilo očekivati da Francuska i Makron preuzmu ulogu evropskog lidera. Evroentuzijasti su možda očekivali da će se Makron založiti za proširenje EU i što brže pristupanje preostalih država, pre svih Crne Gore i Srbije. Na taj način bi Francuska postala simbol, napokon, ujedinjene Evrope. Umesto toga, najviše zbog jake konkurencije na predsedničkim izborima i činjenice da je značajan deo francuskog glasačkog tela poslednjih godina evroskeptično i antimigrantski raspoložen, Makron je spustio rampu na proširenje EU i tako pojačao evroskepticizam u preostalim državama koje rade na pristupanju EU na maksimum, a deo Evrope, Balkan, ostavio još pristupačnijim za tradicionalno prisutan uticaj Rusije i Turske. Makron se fokusirao na duge rasprave i velike planove o reformama EU, čiji obrisi ni nakon nekoliko godina nisu ni na vidiku i propustio priliku da ujedinjena Evropa na čelu sa Francuskom redefiniše svoje odnose sa Kinom i Rusijom i tako postane geopolitički igrač koji predstavlja ozbiljnu konkurenciju SAD i njihovim saveznicima.

Ostaje da se vidi da li će Francuska imati dovoljno snage da na pravi način prihvati novu geopolitičku realnost, odnosno šta će odrediti kao njen najvažniji geopolitički zadatak. Sporazumi o prodaji ratnih brodova i samohodnih haubica koje je Francuska postigla sa Grčkom, odnosno sa Češkom, kao i pojačana Makronova retorika u vezi sa idejom o autonomnoj odbrambenoj politici EU i, shodno tome, stvaranju prave evropske vojske su, nesumnjivo, Makronov zalet pred izbore, ali bi možda mogli da predstavljaju i naznake velikog francuskog političkog otrežnjenja.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA

Nova francuska geopolitička realnost by Srđan Koprivica is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 4.0 International License.