Prošlogodišnji oružani sukob u Nagorno-Karabahu i sporazum o prekidu vatre koji je potpisan uz posredovanje Rusije, kao i niz događaja koji su usledili nakog toga, pokrenuli su novi talas tenzija u odnosima između Irana i Azerbejdžana. Pomenuti događaji su samo najnoviji povod za oživljavanje konflikta koji decenijama postoji između ove dve države. Uzroci su, međutim, mnogo dublji, a među njima se dva posebno ističu: azerbejdžanski nacionalizam i neuobičajeno dobri odnosi između Azerbejdžana i Izraela.
1. AZERBEJDŽANSKI NACIONALIZAM I PANTURKIZAM
Odnosi dve države su opterećeni već samom istorijskom činjenicom da je teritorija današnje Azerbejdžanske Republike, kako glasi zvanični naziv države, tokom skoro cele istorije pripadala različitim persijskim imperijama čiji je naslednik Islamska Republika Iran. Nakon rusko-persijskih ratova u XIX veku, Iran je morao da preda teritoriju današnjeg Azerbejdžana Rusiji (kao i Gruziju, Jermeniju i Dagestan).Tako je ondašnji Azerbejdžan, iz vremena pre rusko-persijskih ratova, podeljen na dva dela – severni, koji je pripao carskoj Rusiji (današnja Azerbejdžanska Republika) i južni, koji je i danas u sastavu Islamske Republike Iran. Postoje mišljenja da Iran i danas pretenduje na te teritorije, mada, istini za volju, takve teritorijalne težnje nisu izražene u dnevnoj politici Irana koji se poslednjih nekoliko decenija suočava sa izazovima druge vrste, uglavnom defanzivnog karaktera.
Azerbejdžanci (ponekad nazivani i Azeri, mada se radi o kontroverznom imenu ovog naroda zbog spora oko njihovog etničkog porekla) su, tako, podeljeni u dve države, žive sa obe strane iransko-azerbejdžanske granice i povezani su brojnim kulturnim, poslovnim i porodičnim vezama. Pouzdane podatke o broju Azerbejdžanaca koji žive u Iranu nije lako pronaći iz više razloga. Najpre zato što Iran namerno već decenijama vrlo retko objavljuje zvanične podatke o etničkoj strukturi svog stanovništva. Drugi razlog je što za podatke koje je moguće pronaći nije moguće utvrditi da li se odnose baš na Azerbejdžance, kao etničku skupinu, ili na sve tzv. turkofonske narode koji žive na teritoriji Irana. Treći razlog je što u vezi sa podacima o broju iranskih Azerbejdžabaca nije lako razlučiti da li se radi o objektivnim činjenicama, ili o broju koji je umanjen, ili preuveličan, iz političkih razloga. Viktorija Arakelova, naučni-istraživač Državnog univerziteta u Jerevanu, u članku “O broju iranskih turkofona” tvrdi da u Iranu živi 6-6,5 miliona ljudi koji pripadaju svim turkofonskim narodima, dok se u Enciklopediji Britanici, CIA Factbook i drugim popularnim zapadnim izvorima navodi broj od oko 12-18 miliona, što predstavlja 16-24% ukupne populacije Irana. U svakom slučaju, Azerbejdžanci su najbrojnija nacionalna manjina u Iranu, članovi ove zajednice se nalaze na istaknutim političkim i državnim pozicijama, a čak je i Vrhovni vođa Irana, najviši verski i politički autoritet u državi, Ali Hamenei, po svom etničkom poreklu, Azerbejdžanac.
Kada je azerbejdžanski parlament, nakon raspada SSSR, proglasio nezavisnost 1991. godine, Iran je bio jedna od prvih država koje su je priznale, a već naredne godine Iran i Azerbejdžan su uspostavili pune diplomatske odnose. Osim snažnih istorijskih i kulturnih veza, dve države su povezane i religijom. Iran i Azerbejdžan su jedine dve države u svetu u kojima preovladava šiitski islam.
Odnosi između dva suseda se, međutim, nisu razvijali na način na koji se to moglo očekivati. Azerbejdžanski političari, gledajući sa skepsom na teokratsko uređenje Irana i ideologiju tzv. “izvoza iranske islamske revolucije”, koja je naročito u prvom periodu nakon islamske revolucije u Iranu bila vrlo aktuelna, orijentisali su se ka nacionalizmu, kao unutrašnjepolitičkoj ideologiji, i Turskoj, kao svom glavnom političkom, ekonomskom i vojnom savezniku. Takvo opredeljenje nije bilo iznenađenje jer Azerbejdžanci pripadaju turskoj grupi naroda i govore jezikom koji je veoma sličan turskom jeziku. Tako je azerbejdžanski nacionalizam, iako ponekad suprostavljen panturkizmu, ipak našao vitalne zajedničke interese sa ovom moćnom ideologijom i postao njena udarna pesnica, posebno na zadatku suzbijanja uticaja Irana i Rusije u širem regionu Kavkaza.
Nacionalizam je u Azerbejdžanu uspon naročito doživeo u vreme jačanja Narodnog fronta Azerbejdžana i njegovog lidera, panturkiste i velikog protivnika širenja iranskog i ruskog uticaja na Kavkazu, Ebulfeza Elčibeja, koji se, postavši predsednik Azerbejdžana 1992. godine, otvoreno založio za ujedinjenje svih Azerbejdžanaca, uključujući i one koji žive u Iranu. Za Iran je to bio iredentizam i indirektni poziv iranskim Azerbejdžancima na pobunu protiv vlasti u Teheranu. Kada je prilikom posete Turskoj Elčibej pozvao na rušenje islamske republike u Iranu, odnosi dve države su bili ozbiljno narušeni.
Ono što Iran dodatno zabrinjava jeste mogućnost da neka treća država izvrši pritisak na Azerbejdžan kako bi podstrekavao i organizovao iranske Azerbejdžance na pobunu. Zbog toga je svako prisustvo vojnih jedinica, vojnih savetnika i obaveštajaca neke druge države na teritoriji Azerbejdžana za Iran vrlo osetljivo pitanje. Nije tajna da se iranske službe bezbednosti plaše delovanja turskih, ali, još više, pojedinih zapadnih službi, s obzirom da Azerbejdžan, generalno, uživa podršku zapadnih sila. Poslednjih godina, kao što ćemo videti u nastavku ove analize, specijalne službe još jedne moćne države su prisutne i vrlo aktivne u Azerbejdžanu.
Značajan broj Azerbejdžanaca je učestvovao u borbama u Siriji. Iranske službe, koje su i same vrlo aktivne na sirijskom ratištu gde prate njihove aktivnosti, potvrdile su pogibiju više od stotinu Azerbejdžanaca u dosadašnjim sukobima u Siriji. Azerbejdžanci, koji su muslimani suniti, u Siriji se bore na strani pobunjenika, uglavnom kao pripadnici jedinice Al Nusra Front i sličnih salafijskih pobunjeničkih grupa. Povratak ovih boraca u Iran i infiltracija među lokalno azerbejdžansko stanovništvo za iranske službe predstavlja prvorazredni bezbednosni rizik.
Oružani sukobi iranske vojske i policije sa kurdskim separatistima, koji traju više od sto godina, dokaz su da separatističke težnje koje postoje unutar nacionalnih manjina koje žive u Iranu nisu samo potencijalna opasnost, već stvarna bezbednosna pretnja za vlasti u Teheranu. Kurdske separatističke grupe, poput trenutno aktivne Demokratske partije iranskog Kurdistana, nisu i jedine ekstremističke grupe protiv kojih se Teheran bori. O tome govore i informacije koje se povremeno mogu naći u zvaničnim iranskim medijima. Prema Press TV (presstv.ir) jedan takav okršaj, u toku koga su pripadnici Korpusa islamske revolucinarne garde (IRCG) likvidirali sedam pripadnika grupe Pad Irana, dogodio se u maju ove godine u blizini iransko-turske granice. Grupa Pad Irana aktivna je od 2018. godine i nastoji da poveže i objedini nekoliko oružanih grupa kojima je cilj rušenje islamske republike u Iranu. Kako se u iranskim medijima navodi, iza grupe stoje iranski monarhisti (pristalice Šaha) iz inostranstva, a grupu finansiraju pojedine zapadne države i Saudijska Arabija.
U tom smislu, podstrekavanje iranskih Azerbejdžanaca, koji su najbrojnija nacionalna manjina u Iranu, na podizanje pobune u cilju otcepljenja delova Irana i pripajanja matičnoj državi, za Teheran predstavlja prvorazredni bezbednosni rizik. Istovremeno, za protivnike Irana, to je dobra prilika za destabilizaciju Irana, na način na koji je to učinjeno sa oružanom pobunom Albanaca na Kosovu i Metohiji, ili sa Kurdima u Siriji, kojima je oružje dostavljano iz inostranstva, i koji su u prvoj fazi pobune, koja je kasnije prerasla u krvavi građanski rat koji još uvek traje, poneli najveći teret sukoba sa sirijskim snagama bezbednosti. U dramatičnom obraćanju javnosti na početku pobune, 30. marta 2011. godine, sirijski predsednik, Bašar al-Asad, direktno je optužio Izrael za organizovanje nemira i naoružavanje Kurda i drugih pobunjeničkih grupa.
2. NEUOBIČAJENO BLISKE VEZE AZERBEJDŽANA SA IZRAELOM
Nakon Prvog Nagorno-Karabah rata, u toku koga su jermenske snage imale više uspeha i teritoriji koju su kontrolisale pre sukoba pridodale sedam novih oblasti, Azerbejdžan je započeo ozbiljnu reformu svojih oružanih snaga koja je podrazumevala i nabavku kvalitetnijih borbenih sistema. Ekonomske prilike su išle na ruku jer je, nakon kraćeg perioda političke nestabilnosti, ekonomija Azerbejdžana dobro napredovala, državna kasa se punila od izvoza nafte i gasa i renti za eksploataciju energenata koje je Azerbejdžan naplaćivao stranim kompanijama, a naftovod Baku-Tbilisi-Cejhan, koji povezuje naftna polja u Azerbejdžanu sa turskom lukom u Mediteranu, postao je prvorazredni izvor ovog energenta za Evropu, što je značajno ojačalo međunarodne pozicije Azerbejdžana. Direktna pomoć u stvaranju modernih oružanih snaga je stizala od Turske, najvažnijeg azerbejdžanskog saveznika, koja je i sama doživljavala ekonomski napredak, ubrzani razvoj vojne industrije i jačanje svog političkog uticaja u svetu, ali je Azerbejdžan i samostalno razvijao svoju vojnu industriju realizujući, između ostalog, i značajne vojne projekte sa kompanijama iz Turske, Južne Afrike i Izraela.
Izrael je bio jedna od prvih država koje su priznale nezavisnost Azerbejdžana. U aprilu 1992. godine uspostavljeni su diplomatski odnosi, a naredne godine otvorena je i izraelska ambasada u Bakuu. Od tada, odnosi dve zemlje su u stalnom usponu. Izrael je imao najmanje tri razloga za brzo priznanje azerbejdžanske nezavisnosti i uspostavljanje diplomatskih odnosa. Prvi razlog je bila činjenica da je Azerbejdžan bogat naftom i gasom i da je najveći deo proizvodnje namenjen izvozu. Izrael čak 40% svojih potreba za naftom podmiruje iz pomenutog Baku-Tbilisi-Cejhan naftovoda. Drugi razlog je bila jevrejska zajednica u Azerbejdžanu koju čini oko 20 000 – 30 000 članova. Izrael je, kroz čvrste odnose sa Azerbejdžanom, želeo da za njih obezbedi sigurnost i poštovanje manjinskih prava. Treći razlog možda nije bio toliko očigledan. Izrael je, svestan činjenice da Irance i Azerbejdžance povezuje ista religija, ali i da je Azerbejdžan sekularna država, želeo da kroz dobre političke odnose sa Azerbejdžanom minimalizuje uticaj Irana, ali i da iskoristi azerbejdžansko tlo za obaveštajne i vojne aktivnosti prema svom arhineprijatelju.
S druge strane, i Azerbejdžan je imao snažan motiv za saradnju sa Izraelom, odnosno sa izraelskim kompanijama iz oblasti vojne industrije. Opterećen činjenicom da su jermenske snage, podržavane od strane armije Republike Jermenije, kontrolisale oko 15% azerbejdžanske teritorije, Azerbejdžan je oberučke prihvatio ponudu iz Izraela za pružanje pomoći u reformisanju i obučavanju vojske, kao i za nabavku vrhunskog naoružanja. Izraelska kompanija Elbit Sistems je, primera radi, izvršila modernizaciju sovjetskih tenkova T-72, ugrađujući u njih sofisticiranu opremu izraelske proizvodnje. Izraelski instruktori su vršili obuku azerbejdžanskih specijalnih jedinica. Azerbejdžan je od Izraela kupio radare, protivvazdušne raketne sisteme, artiljerijska i raketna oruđa, bespilotne letelice, sredstva za komunikaciju i dr. U saradnji sa izraelskim kompanijama, Azerbejdžan radi na proizvodnji domaćih bespilotnih letelica i izviđačkih satelita. Azerbejdžan je postao jedan od tri najveća kupca izraelskog naoružanja, pored Indije i Vijetnama.
Posedovanje vrhunskog izraelskog naoružanja, obuka za njegovo korišćenje i transferi sofisticirane vojne tehnologije azerbejdžanskim kompanijama imali su, međutim, i svoju cenu, i to ne samo onu podrazumevanu, izraženu u američkim dolarima.
Vojna saradnja je Izraelu omogućila uspostavljanje dobrih odnosa sa pripadnicima azerbejdžanske vojske i specijalnih službi, ali i pristup azerbejdžanskoj vojnoj infrastrukturi i samoj granici sa Iranom. Izraelski vojni stručnjaci su sada imali priliku da na licu mesta prouče azerbejdžansku vojnu infrastrukturu, instaliraju opremu za prisluškivanje iranskih komunikacija i uspostave kontakte i vrbuju Azerbejdžance koji žive u Iranu ili, zbog svojih poslovnih ili porodičnih veza, tamo često borave.
Da takve obaveštajne i druge specijalne akcije nisu bile samo jednostrane i usmerene ka Iranu videlo se u seriji akcija azerbejdžanskih službi bezbednosti u kojima su otkrivena i uhapšena lica navodno povezana sa iranskim specijalnim službama. U maju 2009. godine u Bakuu su uhapšene dva građanina Libana za koje je Azerbejdžan tvrdio da su operativci Hezbolaha. Kod njih je, prema tvrdnjama vlasti u Bakuu, pronađen eksploziv kojim su nameravali da napadnu ambasadu Izraela. Dve hiljade dvanaeste godine agenti azerbejdžanskog Ministrastva nacionalne bezbednosti su uhapsili tri lica za koje se tvrdilo da su povezani sa iranskim službama. Ova lica su optužena za planiranje napada na rabina i jednog nastavnika jevrejske škole u Bakuu u znak odmazde za ubistva iranskih naučnika koji su radili na razvoju iranskih nuklearnih postrojenja. U maju iste godine azerbejdžanska policija i služba bezbednosti su uhapsili grupu od 22 lica koja su optužena za planiranje napada na američku i izraelsku ambasadu u Bakuu. Tokom istrage je utvrđeno da su pripadnici ove grupe obučavani za izvođenje terorističkih akcija u jednom vojnom kampu na teritoriji Irana.
Od akcija koje su sa teritorije Azerbejdžana sprovodili Mosad i druge specijalne izraelske službe, Iran je više zabrinula jedna druga vrsta opasnosti. Sa razvojem iranskih nuklearnih planova i izgradnjom nuklearnih postrojenja počeo je i razvoj izraelskih planova za njihovo uništenje. Deo izraelske odbrambene strategije je i tzv. Beginova doktrina koja, između ostalog, predviđa preventivne vazdušne napade na bilo koju državu u regionu koja pokuša da razvije nuklearno ili drugo naoružanje za masovno uništenje. Izrael je uveren da će Iran nuklearnu tehnologiju iskoristiti i za proizvodnju nuklearnih bojevih glava koje bi iranske balističke rakete mogle dopremiti do izraelskih gradova.
Izrael ima možda i najkvalitetnije ratno vazduhoplovstvo na svetu koje je do sada izvelo nekoliko spektakularnih akcija. U junu 1981. godine avioni izraelskog ratnog vazduhoplovstva su uništili nedovršeni irački nuklearni reaktor koji se nalazio 17 kilometara jugoistočno od Bagdada. U septembru 2007. godine izraelski avioni su uništili objekat koji se nalazio u provinciji Deir ez-Zor, na istoku Sirije, za koji su SAD tvrdile da predstavlja nuklearni reaktor koji Sirija gradi uz pomoć stručnjaka iz Severne Koreje. Sirija je potvrdila da je uništen vojni objekat u izgradnji, ali i demantovala da je u pitanju nuklearno postrojenje, odnosno da uopšte razvija nuklearnu tehnologiju.
Međutim, navedene i slične akcije su bile jedno, a napad na iranska nuklearna postrojenja bi predstavljao nešto sasvim drugo. U slučaju dve pomenute akcije, mete su bile pojedinačni objekti koji su se većim delom nalazili iznad površine zemlje i, ono najvažnije, obe mete su bile u dometu izraelskih borbenih aviona. Iranska nuklearna postrojenja se nalaze na više lokacija, duboko ispod zemlje i, opet najvažnije, van dometa izraelskih aviona čak i kada nose dodatne rezervoare sa gorivom. Sada postaje jasnije zašto su izraelski vojni stručnjaci zainteresovani za azerbejdžanske vazduhoplovne baze. Azerbejdžan je u želji da dobije vojnu i političku podršku Izraela, u cilju uspostavljanje kontrole nad teritorijama u oblasti Nagorno-Karabah, bio jedina država u okruženju Irana spremna na ovakav vid saradnje sa Izraelom.
Još 2009. godine zamenik šefa diplomatske misije SAD u Bakuu, Donald Lu, poslao je izveštaj u centralu Stejt Departmenta (koji je kasnije otkriven u okviru Viki Liks) u kome je navedeno da između Azerbejdžana i Izraela postoji tajna simbioza koja prevazilazi uobičajene okvire dobre političke i vojne saradnje dve države koje nemaju mnogo toga zajedničkog. U izveštaju je navedena i jedna izjava azerbejdžanskog predsednika, Alijeva, u kojoj se kaže da je saradnja Azerbejdžana i Izraela poput sante leda – jedna desetina se vidi, a devet desetina nalazi ispod vode. Američka ambasada u Bakuu je, praktično, sugerisala da bi vojni obaveštajci trebalo ozbiljno da istraže razloge ovakvog zbližavanja Izraela i Azerbejdžana, sumnjajući da Izrael ima određene planove o kojima, čini se, nije informisao Vašington.
Da takvi planovi zaista i postoje postalo je jasno kada je američki magazin Forin Polisi (foreignpolicy.com) u martu 2012. godine u tekstu “Izraelsko tajno odredište” (“Israel’s Secret Staging Ground”), pozivajući se na neimenovane izvore iz vrha diplomatije i vojne obaveštajne službe, objavio da je Azerbejdžan odobrio upotrebu četiri vojne vazduhoplovne baze iz vremena Sovjetskog Saveza izraelskom ratnom vazduhoplovstvu, uključujući i mogućnost da koristi te baze za izvođenje vazdušnih udara na ciljeve u Iranu. Prema tim neimenovanim izvorima, Izrael je planirao da u jednu od tih baza dopremi avion-tanker koji bi bio ofarban poput civilnog aviona i koji bi poslužio da u azerbejdžanskom vazdušnom prostoru dopuni gorivom izraelske borbene avione pre nego što, na letu iz svojih baza u Izraelu ka ciljevima u Iranu, uđu u iranski vazdušni prostor. Na taj način bi problem premalog dometa izraelskih aviona, odnosno prevelike udaljenosti ciljeva u Iranu, bio prevaziđen. Tekst Forin Polisija je odmah demantovan od strane azerbejdžanskih zvaničnika, dok su izraelska ambasada u Vašingtonu, izraelska vojska i izraelska obaveštajna služba, Mosad, odbili da daju komentare.
Tekst je izazvao dosta pažnje, a od tada se periodično pojavljuju neproverene informacije o tome da se u nekoj od azerbejdžanskih vazduhoplovnih baza nalaze izraelski borbeni avioni spremni da odatle polete ka Iranu.
U martu 2018. godine kuvajtski list Al-Džarida (aljarida.com) objavio je informaciju dobijenu od neimenovanog izvora da su dva izraelska borbena aviona F-35, koje je Izrael u međuvremenu uvrstio u svoje ratno vazduhoplovstvo, izveli izviđačku misiju iznad teritorije Irana poletevši i vrativši se u svoju matičnu bazu u Izraelu. Vest je bila senzacionalna jer je govorila o prvoj misiji izraelskog ratnog vazduhoplovstva takve vrste jer, kao što je već rečeno, Izrael nije posedovao borbene avione takvog dometa.
Prema toj informaciji, dva izraelska F-35 aviona su, leteći na vrlo velikoj visini, preletela Siriju i Irak. Avioni su ušli u iranski vazdušni prostor, izveli misiju izviđanja iznad Bandar Abasa, Isfahana i Širaza, gde se nalaze iranska nuklearna postrojenja, a potom se, neprimećeni, na isti način vratili u svoju bazu u Izraelu. Izvor informacije nije otkriven, a mnogi vojni analitičari su vest okarakterisali kao senzacionalističku. Poznato je da F-35 avioni imaju borbeni radijus od oko 1000 km, da se iranska nuklearna postrojenja nalaze na oko 1500 km od izraelskih vazdušnih baza (ukoliko bi avioni leteli najkraćim putem, pravom linijom, preko Jordana i Iraka), a da sa dodatnim rezervoarima za gorivo, F-35 gube svoje stelt karakteristike i postaju znatno lakša meta.
Dva dana kasnije arapski sajt Arab Njuz (arabnews.com) objavio je šturu informaciju da se pomenuta misija zaista dogodila, ali tako što su izraelski F-35 avioni poleteli iz jedne vazduhoplovne baze u Azerbejdžanu. Ova misija nikada nije zvanično potvrđena od strane Izraela.
Poslednja informacija o korišćenju azerbejdžanskih vojnih aerodroma od strane izraelskog ratnog vazduhoplovstva objavljena je 2. oktobra ove godine. Objavio je britanski vebsajt Elaf (elaph.com), koji je u vlasništvu saudijskog izdavača Otmana al Omeirija, sa tvrdnjom da se na jednom azerbejdžanskom vojnom aerodromu nalaze dva izraelska F-35 borbena aviona čiji je zadatak da intervenišu u slučaju oružanog sukoba iranske i azerbejdžanske armije u cilju zaštite izraelskih vojnih instalacija na teritoriji Azerbejdžana.
Samo dan nakon objavljivanja ove informacije, vrhovni vođa Irana, Ali Hamenei, objavio je na Tviteru: “Ko svojoj braći jamu kopa, biće prvi koji će u nju upasti”, ali nije jasno kome je ova poruka konkretno upućena i da li, uopšte, ima veze sa objavljenom informacijom o prisustvu izraelskih aviona u Azerbejdžanu, ili se odnosi na komentare i negodovanja azerbejdžanskih zvaničnika u vezi sa vojnim manevrima koje je iranska vojska održala na samoj granici sa Azerbejdžanom, o čemu ćemo više govoriti u nastavku ovog teksta.
3. DRUGI NAGORNO-KARABAH RAT I POSLEDICE PO ODNOSE IRANA I AZERBEJDŽANA
Nakon Prvog Nagorno-Karabah rata i primirja koje potpisano 1994. godine, sa izuzetkom četvorodnevnog sukoba 2016. godine, može se reći da je usledilo četvrt veka relativnog mira. U toku ovog perioda Azerbejdžan je značajno ekonomski i politički ojačao. Azerbejdžanska vojska je reformisana i modernizovana. S druge strane, Jermenija je ostala država sa puno ekonomskih i političkih problema. Jermenski strateški politički i vojni saveznik, Rusija, nije radila na jačanju jermenske armije.
Drugi Nagorno-Karabah rat je počeo 27. septembra 2020. godine i trajao 44 dana, do 10. novembra iste godine. U toku ovog oružanog sukoba znatno bolje organizovana i opremljena azerbejdžanska armija je uz pomoć turske vojske, pro-turskih plaćenika iz Sirije i izraelskih vojnih stručnjaka nanela velike gubitke oružanim snagama Republike Arcah, samoproglašene i nepriznate države na teritoriji Nagorno-Karabaha pod kontrolom jermenskih snaga.
Suprotno dugogodišnjim predviđanjima mnogih eksperata, Rusija nije sprečila izbijanje sukoba, niti je pružila pomoć jermenskim snagama u Nagorno-Karabahu sa objašnjenjem da je ta oblast zvanično deo Azerbejdžana i tako van jurisdikcije sporazuma koji Rusija ima sa Republikom Jermenijom. Takvo ponašanje Moskve, za mnoge razočaranje i pogrešan politički potez, očigledno predstavlja deo šire ruske geopolitičke agende i znak da su se prilike u regionu značajno promenile, te da su Azerbejdžan i Turska danas važni ruski geopolitički partneri čije vitalne interese Moskva razume i shvata veoma ozbiljno.
Iran je po izbijanju sukoba u blizini svojih severnih granica rasporedio dodatne vojne snage. Ovakav potez je usledio iz dva razloga. Prvi razlog su bili protesti koji su organizovani od strane iranskih Azerbejdžanaca u znak podrške vojnoj operaciji azerbejdžanske armije. Vlasti u Teheranu nisu želele ništa da rizikuju pa su brojne artiljerijske, pešadijske i vojno-policijske jedinice dovedene kako bi bile u stanju da, u slučaju potrebe, brzo intervenišu. Drugi razlog je bilo to što je u nekoliko navrata došlo do nenamernog granatiranja i raketiranja iranske teritorije od strane učesnika prekograničnog sukoba pa su iranski vazduhoplovi i izviđačke jedinice na zemlji pomno pratili razvoj događaja.
Rusija se u sukob uključila kao medijator prihvatljiv za sve strane pa je rat okončan stupanjem na snagu trilateralnog Sporazuma o prekidu vatre koji je potpisan od strane azerbejdžanskog predsednika, Alijeva, jermenskog premijera, Pašinjana i ruskog predsednika, Putina. Na iznenađenje mnogih, Azerbejdžan je, zahvaljujući Rusiji, tim sporazumom dobio znatno više nego što je uspeo da osvoji na terenu. Jermenska strana je prihvatila da Azerbejdžan zadrži ne samo grad Šuši i teritorije koje je zauzeo u toku borbi, nego i da se jermenske snage povuku sa celokupne teritorije sedam oblasti koje su zauzele u toku Prvog Nagorno-Karabah rata.
Verovatno najvažniji aspekt pobede Azerbejdžana je bila odredba sporazuma o obavezi jermenskih snaga da odblokiraju saobraćajnice koje povezuju eksklavu Nakčivan i ostatak Azerbejdžana. Na taj način bi Azerbejdžan dobio direktnu saobraćajnu vezu sa Nakčivanom, a odatle i sa Turskom. Takođe, višedecenijska saobraćajna zavisnost od Irana, (drumska veza između Nakčivana i ostatka Azerbejdžana održavala se preko iranske teritorije) bi odredbom mirovnog sporazuma bila okončana. Sam sporazum ne precizira vrstu i trasu te, nove, saobraćajne komunikacije. Za Jermeniju je to isključivo železnička veza, a za Azerbejdžan teritorijalni koridor (u Azerbejdžanu je već dobio i svoj, kontroverzni, naziv – Zangezur koridor) koji bi omogućavao železnički i, jednim delom, drumski saobraćaj. Spor oko toga kako će se odvijati saobraćajna komunikacija između Nakčivana i ostatka Azerbejdžana je već rezultirao kršenjem primirja i novim žrtvama, i predstavlja najverovatniji povod novog oružanog sukoba u budućnosti.
Nije preterano ako se kaže da je pomenutim sporazumom o prekidu vatre Iran bio nezadovoljan skoro koliko i Jermenija. Iran je izrazio bojazan da će se želja Azerbejdžana ostvariti i da će se koridor prostirati uz samu iransko-azerbejdžansku granicu, da će to dovesti do faktičke promene funkcionisanja granice i povećanja bezbednosnog rizika za Iran. Živa saobraćajna komunikacija uz samu granicu predstavljala bi značajan rizik za razne vrste šverca, uključujući i šverc naoružanja i municije, ali i za lakšu infiltraciju povratnika sa sirijskog i drugih ratišta, pripadnika raznih ekstremističkih grupa, neprijatelja vlasti u Teheranu. Pored ovih realnih strahova Irana u vezi sa koridorom, stvaranjem ovog drumskog koridora Iran bi izgubio kontrolu koju je do tada imao, jer se, kao što je rečeno, kopnena veza između Nakčivana i ostatka Azerbejdžana 25 godina održavala preko Irana. Iran bi na taj način izgubio i važnu polugu moći – mogućnost uticanja na politiku Bakua.
Vojni uspesi u toku poslednjih sukoba, uzdržanost Moskve i snažna podrška Turske i Izraela ohrabrili su Azerbejdžan da povede energičniju politiku prema Iranu koga Azerbejdžan, posle Jermenije, smatra najvećim protivnikom svojih nacionalnih interesa. Baku je, najpre, doneo odluku o uvođenju viših taksi i pooštravanju kontrole za kamione kojima se iz istočnih delova Irana prevozi roba za Nagorno-Karabah i Jermeniju. Objašnjenje za uvođenje ovih mera je bilo postojanje sumnje da se na taj način dostavlja naoružanje jermenskim snagama u Nagorno-Karabahu. Dva vozača su čak i uhapšena zbog protivljenja dugom zadržavanju i detaljnom pretresu kamiona, što je izazvalo veliko negodovanje iranske javnosti.
Postoji čitav niz različitih događaja koji su doprineli podizanju tenzija u odnosima između dve države. Među najvažnijima je bila i serija vojnih manevara i vežbi.
Najpre su azerbejdžanske i turske specijalne jedinice, od 6. do 10. septembra, održale taktičku vežbu unutar Lačinskog koridora, planinskog prolaza koji predstavlja najkraću vezu između Jermenije i dela oblasti Nagorno-Karabah koji je pod kontrolom jermenskih snaga. Ova vežba je izazvala oštre proteste Jermenije, ali i negodovanje Rusije jer njene mirovne snage u tom regionu nisu bile pravovremeno obaveštene o održavanju vežbe (od ovog trenutka je usledilo više nesporazuma između Rusije i Azerbejdžana kako u pogledu shvatanja obaveza iz mirovnog sporazuma, tako i u vezi sa konkretnim događajima na terenu pa će biti vrlo zanimljivo pratiti kako će se njihovi međusobni odnosi dalje razvijati).
Nekoliko dana nakon toga, azerbejdžanska i turska vojska su održale vežbu u Kaspijskom moru što je izazvalo protivljenje Irana koji se poziva na Konvenciju o pravnom statusu Kaspijskog mora prema kojoj je u ovom moru dozvoljeno prisustvo vojnih jedinica samo pet zemalja koje izlaze na Kaspijsko more (Rusije, Irana, Azerbejdžana, Kazahstana i Turkmenistana) pa je, u tom smislu, prisustvo turskih vojnih jedinica ilegalno i predstavlja kršenje Konvencije.
“Tri brata – 2021” je naziv vojnih manevara koje je Azerbejdžanska armija od 12. do 20. septembra održala uz učešće turskih i pakistanskih jedinica u okolini Bakua, oko 500 kilometara od granice sa Iranom.
Iran je odlučio da uzvrati održavanjem velikih vojnih manevara u severozapadnom delu Irana, u neposrednoj blizini granice sa Azerbejdžanom. U toku manevara neuobičajeno značajnu ulogu su dobile jedinice iranske armije za elektronsko ratovanje koje su testirale sredstva za borbu protiv dronova koje Iran već nekoliko godina uspešno razvija. To je bio dokaz da je iranska armija izvukla pouke iz sukoba u Nagorno-Karabahu i svojevrsna poruka azerbejdžanskoj armiji.
Komandant kopnenih snaga iranske armije, brigadni general Hajdari, krajem septembra je najavio održavanje manevara uz objašnjenje da se radi o redovnim vojnim aktivnostima. Čini se, međutim, da nema mnogo onih koji su u ovo objašnjenje poverovali. Azerbejdžanski predsednik, Ilham Alijev, izjavio je: “Svaka suverena država ima pravo da održava vojne vežbe na svojoj teritoriji, ali, ako se uzme u obzir tajming, zašto baš sada i zašto baš na našoj granici!?”.
Iako se činilo da su iranski vojni manevri odgovor na prethodne manevre azerbejdžanske armije i učešće turskih i pakistanskih jedinica, sam naziv iranskih manevara je ukazivao na najvažniji motiv za njihovo održavanje. Manevri iranske armije su održani pod nazivom “Osvajači Hajbara (Fatehan Kheibari)”. Hajbar je oaza i naselje na oko 150 km od Medine u Saudijskoj Arabiji koje su 629. godine zauzeli sledbenici proroka Muhameda porazivši i proteravši odatle preživele Jevreje.
Ako je i bilo dilema oko razloga za manevre koji su po prvi put u istoriji dve države održani na samoj granici sa Azerbejdžanom, iranski ministar spoljnih poslova, Hosein Amir-Abdolahjan, otklonio je svaku sumnju izjavivši da je održavanje vojnih manevara na bilo kom delu sopstvene teritorije pravo svake suverene države, ali i da Iran neće tolerisati aktivnosti, kako je navedeno u izjavi, “cionističkog režima” uperene protiv iranske nacionalne bezbednosti, te da će preduzeti svaku aktivnost koja je neophodna da se takve aktivnosti spreče. Bez ikakve dileme, ova izjava je potvrdila da najveći problem u odnosima dve države predstavljaju odnosi Azerbejdžana i Izraela i prisustvo izraelskih vojnih savetnika i pripadnika specijalnih službi na teritoriji Azerbejdžana, odnosno strah Irana da bi Izrael mogao da podstrekava i organizuje ekstremne grupe unutar azerske nacionalne manjine u Iranu na pobunu protiv vlasti u Teheranu, kao i da iskoristi azerbejdžansku teritoriju i vojne baze za napad na ciljeve u Iranu, posebno za vazdušne udare na iranska nuklearna postrojenja.
Demonstriranje sile održavanjem vojnih vežbi se nije zaustavilo na ovome. Odmah nakon iranskih manevara, Azerbejdžanska armija, oružane snage eksklave Nakčivan i turske specijalne vojne jedinice održale su vojne manevre pod nazivom “Nepokolebljivo bratstvo – 2021”. Doduše, u pitanju je redovna vojna vežba koja se održava već niz godina. Eksklava Nakčivan je meki trbuh Azerbejdžana i, kao takva, osetljivo bezbednosno pitanje i za Tursku.
Da bi se bolje razumeli odnosi Irana i Azerbejdžana, kao i uzroci njihovog pogoršanja, na ovom mestu je neophodno napraviti i, koliko je to moguće, kratak pregled odnosa koji postoje između Irana i Jermenije:
4. IRAN I JERMENIJA
Uprkos etničkim, religijskim i ideološkim razlikama, između Irana i Jermenije postoje odlični politički i ekonomski odnosi. Jermeni su najbrojnija hrišćanska nacionalna manjina u Iranu. Procenjuje se da ih danas ima između 150 000 i 300 000, uglavnom u Teheranu i okolini.
Iako je Iran od početka sukoba u Nagorno-Karabahu, u skladu sa diplomatskim odnosima koji postoje između Teherana i Bakua, insistirao na poštovanju azerbejdžanskog suvereniteta i pozivao jermenske snage da se povuku sa teritorija koje su zauzeli tokom Prvog Nagorno-Karabah rata, odnosi između Irana i Jermenije su sve vreme bili na visokom nivou.
U toku 1992. godine Iran je posredovao između sukobljenih strana. Iako su dobro napredovali, pregovori su, na žalost, propali kada su jermenske snage zauzele grad Šuša. Kako se sukob rasplamsavao, tako je Azerbejdžan sve češće i sve glasnije optuživao Iran za naoružavanje Jermena i svrstavanje na jermensku stranu u sukobu.
Istina je da je sa kvarenjem odnosa sa Azerbejdžanom, zbog jačanja azerbejdžanskog nacionalizma i panturkizma, Iran sve više bio naklonjen Jermeniji i da je u dobrim vojnim rezultatima jermenskih snaga i, posledično, političkoj krizi u Azerbejdžanu, video balans snaga i smanjivanje rizika od bujanja azerbejdžanskog nacionalizma, ali je, takođe, istina i da Iran nikada nije isporučio Jermeniji neku značajniju vojnu pomoć iz dva važna razloga.
Prvi razlog je bio što je taj zadatak, kao glavni politički i vojni saveznik Jermenije, za sebe rezervisala Rusija, koja u Jermeniji ima i veliku vojnu bazu, a Rusija je supersila kojoj ni mnogo uticajnije i vojno moćnije države od Irana ne ulaze olako u sferu interesa.
Drugi razlog zašto Iran nije bio spreman da naoružava Jermene, čak ni kada bi Rusija to dozvolila, bio je strah Irana da bi vojna pomoć Jermeniji mogla dovesti do pobune azerbejdžanske nacionalne manjine u Iranu, što Teheran na sve načine nastoji da izbegne.
Iran je zbog toga, zvanično, uglavnom bio uzdržan u pogledu sukoba u Nagorno-Karabahu, a umesto naoružanja i municije, Jermeniji je slao humanitarnu pomoć. Kada je, u toku Prvog Nagorno-Karabah rata, jermenska armija pokazala ambiciju da uđe u azerbejdžansku eksklavu Nakčivan, Turska je otvoreno zapretila da će se uključiti u sukob na strani Azerbejdžana. Iran je, tada, vršio politički pritisak na Jermeniju da odustane od te namere, nastojeći da izbegne rasplamsavanje regionalnog sukoba.
I pored svega, Azerbejdžan često i otvoreno optužuje Iran za svrstavanje na stranu Jermenije. U azerbejdžanskim medijima povremeno su se pojavljivale optužbe da Iran šalje vojnu pomoć Jermeniji, odnosno jermenskim snagama u Nagorno-Karabahu, odnosno da vrši transfer ruske vojne pomoći. Jednu takvu optužbu u junu 2020. godine izneo je bivši azerbejdžanski ministar spoljnjih poslova, Tofig Zulfugarov, koji je izjavio da Azerbejdžan poseduje dokaze o transferu ruskog naoružanja Jermeniji preko graničnog prelaza Norduz na iransko-jermenskoj granici. Azerbejdžanski medij, 1News (1news.az), je u septembru iste godine objavio informaciju da su ruski vojni transportni avioni, nakon što im je uskraćena dozvola za prelet kroz vazdušni prostor Gruzije, leteli preko Kazahstana, Turkmenistana i Irana, noseći naoružanje i opremu u Jerevan. Iran je zvaničnim saopštenjem demantovao sve takve optužbe.
Iran je nakon Drugog Nagorno-Karabah rata, koji se formalno završio mirovnim sporazumom, a faktički porazom jermenskih snaga, zabrinut da bi javno mnjenje u Jermeniji, na duži rok, moglo da postane znatno više prozapadno orijentisano i da bi, na taj način, tzv. zapadni faktor mogao da postane znatno prisutniji i u toj kavkaskoj državi. Takav strah nije bez osnova. Zbog toga se u iranskim zvaničnim medijima povremeno mogu pročitati tvrdnje kako Jermenija polako klizi ka Zapadu i kako se tamo kuju i nekakve antiiranske zavere.
Takve analize su, s jedne strane, neka vrsta poziva zvaničnom Jerevanu da se javno izjasni i pruži određena politička obećanja, a, s druge strane, ravnoteža medijskim napadima koje Iran preduzima protiv Azerbejdžana, a koji su posledica najnovijeg talasa pogoršanja odnosa između dve države. Upravo zbog toga, jermenski premijer, Pašinjan, iskoristio je trenutak vojnih vežbi iranske vojske na granici sa Azerbejdžanom da izjavi kako “Jermenija nikada nije bila, niti će biti uključena u zaveru protiv Irana jer su joj odnosi sa Iranom izuzetno važni”. Čini se da su obe strane, za sada, zadovoljne. Iran izjavom jermenskog premijera, a zvanični Jerevan najnovijim pogoršanjem odnosa između Irana i Azerbejdžana.
5. ZAVRŠNA RAZMATRANJA
Iako se političke tenzije između dve države nastavljaju, vojni i politički stručnjaci smatraju da je verovatnoća od izbijanja oružanog sukoba između dve države veoma mala. Treba imati u vidu, međutim, da su vojni i politički stručnjaci decenijama smatrali da će, u slučaju ponavljanja sukoba u Nagorno-Karabahu, Rusija aktivno vojno pomagati jermenske snage, ali ne samo da do toga nije došlo, već je Rusija očigledno uticala da se armija Republike Jermenije ne uključi u sukob, kao i da se uzdrži od slanja značajnije vojne pomoći jermenskim snagama u Republici Arcah. Drugim rečima, stručnjaci i poznavaoci prilika mogu ozbiljno da pogreše. Ponekad prognoze zastarevaju i zbog značajne promene geopolitičkih prilika, što je ovde upravo i bio slučaj, naročito u pogledu rusko-turskih odnosa.
U svakom slučaju, ako verovatnoća za izbijanje otvorenog oružanog sukoba između dve države i nije velika, verovatnoća za podstrekavanje ekstremnih i militantnih elemenata unutar azerske nacionalne manjine u Iranu na pobunu protiv vlasti u Teheranu nije zanemarljiva. Posebno ako se ima u vidu prisustvo povratnika sa sirijskog ratišta i pripadnika pojedinih pro-turskih milicija koji su učestvovali u Drugom Nagorno-Karabah ratu na strani Azerbejdžana. Ako iko zna kolika je opasnost od takvog razvoja događaja, posebno u režiji stranih specijalnih službi, onda smo to mi u Srbiji, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije.
PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA
Iran i Azerbejdžan: uzroci političkog konflikta by Srđan Koprivica is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 4.0 International License.