1. OD SPONTANOG PROTESTA DO ORUŽANE POBUNE ZA SAMO TRI DANA

Oružana pobuna u Kazahstanu primer je najrapidnije eskalacije građanskih nemira u novijoj istoriji. Protesti su počeli 2. januara kao spontani izliv nezadovoljstva građana zbog poskupljenja gasa i loše ekonomske situacije da bi se, potom, u roku od tri dana ne samo proširili na sve delove Kazahstana, već i prerasli u oružanu pobunu tokom koje je ubijeno 18, a ranjeno 748 pripadnika snaga reda.

Da razlog protesta nisu samo poskupljenje gasa i loša ekonomska situacija, postalo je jasno nakon što se demonstracije nisu smirile ni pošto je predsednik Kazahstana, Kasim-Žomart Tokajev, smenio vladu, najavio da će država odrediti maksimalnu cenu gasa i drugih proizvoda od posebnog značaja za standard građana i obećao opsežne ekonomske i socijalne reforme.

Da protesti nisu spontani, postalo je jasno kada su se pojavili snimci na kojima se videlo kako se demonstrantima deli vatreno oružje iz gepeka civilnih automobila. Naoružane grupe su palile vladine zgrade i zauzimale manje policijske stanice. Čak je i međunarodni aerodrom u najvećem kazahstanskom gradu, Almatiju, bio zaposednut od strane naoružanih pobunjenika. U pojedinim delovima zemlje pripadnici oružanih snaga su se pridružili protestima, predavši naoružanje i opremu demonstrantima. Sve je izgledalo kao neka vrsta “kazahstanskog proleća”.

2. UZROK IZBIJANJA PROTESTA

2.1. Poskupljenje gasa i loše socijalne prilike

Protesti su započeli kao spontano ispoljavanje nezadovoljstva građana zbog naglog poskupljenja gasa i loših ekonomskih i socijalnih prilika u zemlji. Prosečna plata u Kazahstanu je oko 400 dolara, a životni standard građana nizak. Postoje ozbiljne političke podele u društvu i sukob dve političke struje. Jednu predvodi sadašnji predsednik Tokajev, a drugu Nursultan Nazarbajev, koji je bio predsednik Kazahstana tokom čak 29 godina i koji je, do izbijanja oružane pobune, obavljao dužnost predsednika Saveta bezbednosti Kazahstana, organa čiji je zadatak koordinacija i kontrola nad radom kazahstanskih službi bezbednosti. Mediji su strogo kontrolisani, a ljudska prava, prema evropskim standardima, na niskom nivou.

Iako uzroka nezadovoljstva, sasvim sigurno, ima mnogo, ono što izaziva sumnju u vezi sa spontanošću protesta su trenutak u kome su se dogodili (popularno rečeno: tajming), brzina kojom su protesti prerasli u oružanu pobunu, kao i pojava Kazastanskog oslobodilačkog fronta, organizacije koja najavljuje dalji nastavak oružane borbe protiv kazahstanskih vlasti i njenih stranih saveznika.

2.2. Uticaj stranog faktora

Mogućnost da su protesti organizovani i pretvoreni u oružanu pobunu od strane nekog centra moći u inostranstvu izričito su u saopštenjima pomenuli predsednik Kazahstana, Tokajev, i zvanična Moskva. Ni Tokajev, ni Moskva, nisu precizirali na koga se misli, ali nije teško pretpostaviti da se radi o SAD i američkoj obaveštajnoj službi, CIA.

Na samom početku protesta, bivši predsednik, Nazarbajev, navodno je odleteo iz zemlje, iako je u tom trenutku već bila na snazi zabrana obavljanja vazdušnog saobraćaja. To mu je, prema informacijama objavljenim u kazahstanskim medijima, omogućio Karim Masimov, šef Komiteta za nacionalnu bezbednost, kazahstanske službe državne bezbednosti, koji je smenjen i uhapšen kada je pobuna stavljena pod kontrolu. Masimovu se stavlja na teret da stoji iza oružane pobune, odnosno državnog udara i smene vlasti koja je trebalo da se dogodi kao krajnji rezultat protesta i oružane pobune. Još uvek se ne zna da li je Nazarbajev zaista napustio zemlju, kao ni gde se trenutno nalazi. U ovom trenutku, to je jedna od najmisterioznijih i najinteresantnijih činjenica u vezi sa celim događajem.

Na internetu se moglo čuti i mišljenje da se možda radi o turskom uticaju. Naime, Kazahstan je članica Organizacije turskih država u kojoj, po prirodi stvari, Turska ima odlučujuću ulogu. Bivši predsednik Kazahstana, Nazarbajev, počasni je predsednik Organizacije turskih država. Turska preko ove organizacije nastoji da proširi svoj politički, ekonomski i svaki drugi uticaj na teritorije na kojima žive tzv. turski narodi. Nakon smirivanja situacije, kazahstanska policija je uhapsila vođu jednog od najvećih mafijaških klanova za koga je, navodno, utvrđeno da je odmah po izbijanju protesta u Kazahstan došao iz Turske, te da je on jedan od najodgovornijih za to što su protesti prerasli u oružanu pobunu. Nikakve konkretne optužbe nisu iznete na račun Ankare, tako da je sve ostalo u domenu spekulacija.

Interesantne su i reakcije Kine. Kina se tokom trajanja protesta i u prvo vreme po uspostavljanju reda od strane kazahstanskih vlasti držala vrlo uzdržano, što je uobičajena praksa kineske diplomatije u sličnim situacijama. To je omogućilo pojedinim zapadnim medijima, ali i domaćim, srpskim, analitičarima da iznesu mišljenje da Kina ne podržava ruski stav o stranom uticaju u vezi sa oružanom pobunom u Kazahstanu. Dilema je razrešena zvaničnim saopštenjima kineskih vlasti u kojima su ne samo podržani kazahstanski predsednik, Tokajev, i vojna pomoć Rusije i drugih država članica ODKB, već je i izričito saopšteno kinesko protivljenje aktivnostima stranih snaga koje su usmerene na izazivanje nereda i izvođenje tzv. “obojene revolucije”. Jedno takvo saopštenje, izdato nakon telefonskog razgovora kineskog ministra spoljnjih poslova, Vang Jia i ruskog kolege, Sergeja Lavrova, možete pročitati na engleskoj verziji zvaničnog sajta kineske novinske agencije Ksinhua.

2.3. Moguća veza između situacije u Ukrajini i oružane pobune u Kazahstanu

Ideja o oružanoj pobuni u Kazahstanu kao specijalnoj operaciji, najverovatnije CIA, sa ciljem da se ruska armija natera na znatno angažovanje na još jednom frontu i tako gurnu klipovi u točkove ruske vojne mašinerije koja povećava svoje prisustvo na granici sa Ukrajinom, takođe, nije nezanimljiva.

Kraj januara je u brojnim zapadnim medijima najavljivan kao početak ruske intervencije u Ukrajini. Ne ulazeći ovom prilikom u prirodu te intervencije, odnosno da li bi to bila masivna invazija, kao što to zapadni mediji mesecima najavljuju, ili neka vrsta manje i preciznije vojne intervencije sa jasno definisanim taktičkim ciljevima, period do polovine februara, ili početka marta, za rusku armiju je, čini se, najpovoljnije vreme za početak intervencije.

Naime, niske temperature, blatnjav teren i, eventualne, snežne padavine nisu naročito velika prepreka za rusku armiju jer je ona naviknuta, opremljena i trenirana u takvim klimatskim uslovima. Iste klimatske prilike, istina, nisu velika poteškoća ni za ukrajinsku armiju, ali tu postoje neke bitne razlike. Ukrajinska armija bi se, barem u početnoj fazi sukoba, branila, odnosno, izvršavala različite defanzivne zadatke, nastojeći da sačuva pozicije i oslabi oštricu ruskog napada. Takođe, ukrajinska armija je brojčano slabija i značajno slabije opremljena u odnosu na rusku armiju. Ove dve okolnosti neminovno znače da će se ukrajinska armija, izvesno očekujući vazdušne udare, u najvećoj mogućoj meri oslanjati na maskiranje i postavljanje brojnih lažnih meta – mere koje su dobro poznate u sovjetskoj ratnoj veštini koju još uvek baštine obe armije. Svakako da su maskiranja i postavljanja lažnih meta neuporedivo lakša u uslovima postojanja vegetacije, nego u zimskom periodu, posebno s obzirom na činjenicu da Ukrajina ne predstavlja naročito povoljan teren za izvršavanje odbrambenih zadataka i vođenje različlitih oblika nekonvencionalnog, gerilskog ratovanja. Zbog toga, najkraće rečeno, Rusija ima interes da vojnu operaciju započne pre bujanja vegetacije, a Ukrajina da do toga ne dođe. Sve ovo, naravno, ukoliko do vojne intervencije od strane ruske armije uopšte i dođe.

SAD i NATO su godinama podsticali Ukrajinu na rešenje krize vojnim putem i u vezi sa tim pružali joj vojno-tehničku pomoć. Za SAD i NATO idealan razvoj događaja bi bio neefikasna masivna invazija ruske armije, koja bi se na taj način uvalila u dugotrajni oružani sukob, koji bi rezultirao nizom malih taktičkih poraza, gubljenjem ljudstva i borbene tehnike, sunovratom imidža ruske armije i popularnosti predsednika Putina, eksplozijom nezadovoljstva ruskog javnog mnjenja i, najvažnije od svega, ogromnim vojnim troškovima Rusije. Dakle, nešto poput sovjetske intervencije u Avganistanu.

Zapadni mediji su posvećivali dosta pažnje američkim vojnim savetnicima u ukrajinskoj armiji i isporukama savremenih borbenih sistema, poput prenosnog protivoklopnog sistema Džavelin koji je predstavljan skoro kao nekakvo oružje sudnjeg dana koje će odlučiti ishod sukoba. Moglo se pročitati da je ukrajinska armija neuporedivo spremnija nego 2014. godine i da Rusija ima malo šansi za uspeh. Ali, izgleda da oni na izvoru informacija, u Pentagonu, nisu mislili baš tako. Na internetu su se našle i informacije o nepovoljnim procenama američkih vojnih obaveštajaca. Izgleda da je postalo jasno da se mora preduzeti nešto konkretnije. I u tom trenutku događa se Kazahstan.

Trenutak kada se nešto događa često najviše govori o samom događaju. Kao što se ukrajinska revolucija dogodila tokom trajanja zimskih olimpijskih igara u Rusiji, kada su ruske specijalne službe bile maksimalno angažovane oko protivterorističke zaštite učesnika igara, a Rusija nije želela da odmah interveniše, kako ne bi došlo do političkog skandala u vidu demonstrativnog povlačenja zapadnih sportista  i prekida olimpijade, tako i tajming kazahstanskih protesta i brzina kojom su se pretvorili u oružanu pobunu govori da postoji osnovana sumnja da iza svega stoji tzv. strani faktor, odnosno, sasvim precizno, CIA, kojoj su ovakve stvari, izazivanje pobuna, prevrata i destabilizacija neprijateljskih država, najuža specijalnost.

3. POMOĆ RUSIJE I DRUGIH DRŽAVA ČLANICA ODKB

Nakon što su se neke jedinice policije i nacionalne garde pridružile demonstrantima i predale svoje naoružanje i opremu, uvidevši da je vrag odneo šalu, Predsednik Kazahstana je zatražio pomoć Rusije i drugih članica Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Dolazak prvih jedinica ruske i beloruske vojske, u noći između 5. i 6. januara i tokom dana, čini se, bio je ključan momenat jer se, kao što je to bio slučaj i u Siriji, pad morala kazahstanskih oružanih snaga zaustavio, a otpočelo je odlučnije suprotstavljanje naoružanim demonstrantima. U oružanom sukobu u Almatiju nacionalna garda je likvidirala 26 naoružanih pobunjenika. To je zvaničan podatak. Nezvanično, taj broj je mnogo veći. Oružana pobuna je, u tom trenutku, stavljena pod kontrolu.

Za detaljnije informacije o vojnoj intervenciji Rusije i drugih država članica ODKB pročitajte tekst: “Ruska vojna intervencija u Kazahstanu: Vazdušno-desantna vojska Ruske Federacije”.

4. POJAVA KAZAHSTANSKOG OSLOBODILAČKOG FRONTA

Na društvenim mrežama pojavili su se i snimci novoformiranog Kazahstanskog oslobodilačkog fronta, organizacije koja najavljuje oružanu borbu za oslobođenje Kazahstana. Tako su za samo pet dana protesti rezultirali nastankom organizacije pobunjenika sa komandnom strukturom, obeležjima, programom i ciljevima. Ili je sve to, ipak, planirano mnogo pre početka spontanih protesta nezadovoljnih građana?

Ako se stvari dalje budu odvijale na način koji je viđen već mnogo puta, Kazahstanski front oslobođenja će u zapadnim medijima brzo biti predstavljen kao neustrašiva grupa boraca koji vole pravdu, a preziru nepravdu, bore se za oslobođenje svoje domovine od ruskog okupatora i domaćih izdajnika i kojima su sloboda, jednakost i bratstvo svih građana iznad svih drugih ciljeva i interesa. Poznato, zar ne?

5. PROPUSTI U RADU RUSKOG OBAVEŠTAJNOG SEKTORA

Specijalna operacija u Kazahstanu je, nesumnjivo, pripremana duže vreme. Čak se čini da je pokrenuta prerano, u krajnjoj nuždi, zbog razvoja događaja u Ukrajini. Događaji u Kazahstanu su još jedna potvrda da u radu ruskih obaveštajnih službi postoji puno ozbiljnih propusta. Prvi put je to bio slučaj sa tzv. revolucijom u Ukrajini, specijalnom operacijom koju ruske službe nisu otkrile na vreme pa je Ukrajina postala najteži udarac po ruske nacionalne interese od pada Berlinskog zida. Sada vidimo da se od tog događaja u ruskom obaveštajnom sistemu nije mnogo promenilo jer događaji u Kazahstanu nisu sprečeni na vreme.

Propusti ruskih obaveštajnih službi idu u dva pravca. Jedan je nemogućnost da predvide i otkriju specijalnu operaciju protivničke službe na teritoriji svog strateškog saveznika, a drugi, propust da na vreme sagledaju i upozore koliko je bezbednosno-obaveštajni aparat  i odbrambeni sistem savezničke države, zaista, kvalitetan. Kazahstanske službe očigledno nisu obavile svoje deo posla, a ko zna kakav bi ishod događaja bio da se predaje pripadnika kazahstanskih oružanih snaga nisu zaustavile zbog dolaska ruske armije.

Srećom po Rusiju i njene saveznike, čini se da je ruska armija mnogo efikasnija i da vrlo uspešno “vadi fleke” koje napravi obaveštajni sektor. Brzina kojom je ruska armija napravila vazdušni most između država članica ODKB i Kazahstana, broj raspoloživih transportnih aviona (Rusija je obezbedila čak 75 transportnih aviona), kao i jedinice kojima je povereno izvršenje zadatka (sve države ODKB su poslale svoje najelitnije vazdušno-desantne jedninice, odnosno njihove delove), impresivni su.

6. ZAKLJUČAK

Ostaje da se vidi kakav će biti dalji ishod događaja u Kazahstanu, koliki će biti obim angažovanja ruske armije i da li će to poremetiti planove za intervenciju u Ukrajini, ako do nje bude moralo da dođe, ukoliko izostane političko rešenje krize.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA

Kazahstan: tajming, uzrok i posledice oružane pobune by Srđan Koprivica is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 4.0 International License.