1. RAZLOG ZA RUSKU VOJNU INTERVENCIJU U KAZAHSTANU

Nakon što su protesti građana, započeti 2. januara 2022. godine zbog poskupljenja gasa i loših ekonomskih i socijalnih prilika u društvu, najpre zahvatili sve delove Kazahstana, a zatim prerasli u oružanu pobunu u kojoj je ubijeno 18 pripadnika snaga reda, kazahstanski predsednik, Kasim-Žomart Tokajev, uputio je zvaničan zahtev za pomoć Rusiji i drugim državama članicama Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB).

Demonstrantima je deljeno oružje iz gepeka civilnih automobila, zauzeto je nekoliko manjih policijskih stanica, a zabeleženo je i više slučajeva u kojima su pripadnici snaga reda predali svoje naoružanje i opremu demonstrantima.

Izvršen je napad na predsedničku palatu u glavnom gradu Kazahstana, Nur-Sultanu (ovaj grad je poznatiji pod starim imenom Astana), a naoružana grupa napadača je zauzela međunarodni aerodrom u najvećem kazahstanskom gradu, Almatiju.

Predsednik Tokajev je za oružanu pobunu optužio strani faktor, bivši predsednik Kazahstana, Nursultan Nazarbajev, koji je obavljao dužnost predsednika Saveta bezbednosti Kazahstana, iznenada je napustio zemlju. Sve je izgledalo kao neka vrsta “kazahstanskog proleća” koje će rezultirati totalnom destabilizacijom države i građanskim ratom.

U okolnostima sukoba koji se širio velikom brzinom jer su mirni protesti u toku samo dva dana prerasli u oružanu pobunu, reakcija ruskih snaga za brzo dejstvo bila je od ključnog značaja.

Obaveštajni faktor je propustio da uspešno obavi svoj zadatak jer ni kazahstanske, ni ruske službe nisu otkrile pripreme za oružanu pobunu na vreme. Praktično je sve bilo na ruskoj armiji, odnosno na snagama za brzo reagovanje ruske armije.

Za više informacija o uzrocima i posledicama oružane pobune u Kazahstanu pročitajte tekst “Kazahstan: tajming, uzrok i posledice oružane pobune”.

2. SASTAV MIROVNOG KONTIGENTA ODKB

(Radi lakšeg praćenja daljeg teksta, ovde ćemo, krajnje pojednostavljeno, reći da izraz “desantno-jurišna jedinica” znači da njeni pripadnici nisu padobranci, mada i takve jedinice u svom sastavu mogu imati manje padobranske jedinice. Izraz “vazdušno-desantna jedinica” znači da su pripadnici ovakvih jedinica padobranci za čiji su desant potrebni specijalni transportni avioni)

Ruska armija je 2013. godine započela formiranje Snaga za brzo reagovanje koje čine odabrane jedinice vazdušno-desantnih snaga, mornaričko-desantne pešadije i jedinice specijalne namene ruske vojne obaveštajne službe GRU (Specnaz GRU). Ključnu ulogu u vojnoj intervenciji u Kazahstanu, koja je u medijima od prvog trenutka označavana kao mirovna misija, nosile su jedinice Snaga za brzo reagovanje iz sastava ruskih vazdušno-desantnih snaga: 45. samostalna gardijska brigada specijalne namene (Specnaz GRU), 31. samostalna gardijska desantno-jurišna brigada i 98. gardijska vazdušno-desantna divizija. Ove jedinice su istovremeno i deo Kolektivnih snaga za brzo reagovanje ODKB. Sve jedinice država članica ODKB koje čine Kolektivne snage za brzo reagovanje su sinhronizovane, sa zajedničkom komandom i vojnim vežbama koje povremeno održavaju u svakoj od zemalja članica ODKB.

Proces donošenja odluka o učestvovanju u mirovnoj misiji ODKB u Kazahstanu u svim članicama ove organizacije, ipak, nije sproveden bez problema. U Kirgiziji su aktivisti opozicionih stranaka i raznih nevladinih organizacija potpisivali peticiju i organizovali proteste protiv slanja kirgizijskih trupa u Kazahstan. Kirgizi i Kazasi, većinski narodi u Kirgiziji i Kazahstanu, pripadaju grupi turskih naroda, a obe države su i članice Organizacije turskih država i pod značajnim uticajem Turske.

U Jermeniji je u delu javnog mnjenja bilo prisutno mišljenje da jermenska armija ne treba da pomaže režimu u Kazahstanu koji je otvoreno podržao Azerbejdžan u toku tzv. Drugog Nagorno-Karabah rata 2020. godine. U medijima je bilo podsećanja da ODKB nije želela da pošalje svoje snage u Nagorno-Karabah 2020. godine, ali ni u maju 2021. godine kada su azerbejdžanske trupe ušle na teritoriju Jermenije. Jermenija je, najverovatnije, iz ovih razloga odlučila da u Kazahstan umesto svojih elitnih borbenih jedinica pošalje pripadnike 12. brigade specijalizovane za mirovne operacije. Kao što se i moglo očekivati, propuštanje Moskve da, pre svega, spreči Drugi Nagorno-Karabah rat, a zatim i odbijanje da podrži Jermeniju kada je do sukoba došlo, kao i uloga Rusije u izradi mirovnog plana na osnovu koga je Azerbejdžan dobio iznenađujuće mnogo, na duže staze će, čini se, ostaviti ozbiljnije posledice na osećanja građana Jermenije prema Rusiji i ruskim interesima u regionu.

Nije bez značaja ni to da između dve članice ODKB, Kirgizije i Tadžikistana postoji ozbiljan konflikt. Krajem aprila i početkom maja 2021. godine došlo je do sukoba između ove dve države u toku kojih je, zbog izvora vode na tromeđi Kirgizije, Tadžikistana i Uzbekistana, poginula 41 osoba, dok ih je oko 100 ranjeno.

U mirovnoj misiji ODKB u Kazahstanu učestvovalo je ukupno oko 2 500 vojnika:

Rusija: oko 1500 vojnika iz sastava 45. samostalne gardijske brigade specijalne namene (Specnaz GRU), 31. samostalne gardijske desantno-jurišne brigade i 331. gardijskog vazdušno-desantnog puka iz sastava 98. gardijske vazdušno-desantne divizije.

Belorusija: 500 vojnika 103. samostalne gardijske vazdušno-desantne brigade.

Tadžikistan: 200 pripadnika 7. vazdušno-jurišne brigade.

Kirgistan: 150 pripadnika 25. brigade specijalne namene “Škorpion”.

Jermenija: 100 vojnika iz sastava 12. brigade za mirovne operacije.

Rusko ministarstvo odbrane je saopštilo da je za prevoz sopstvenih trupa, ali i trupa iz drugih članica ODKB, obezbeđeno čak 75 strateških transportnih aviona (70 aviona tipa IL-76 i 5 aviona tipa An-124). Imresivno veliki broj aviona je obezbeđen za slučaj potrebe za prebacivanjem dodatnih snaga. Poređenja radi, kako bi čitaoci stvorili bolju predstavu, prilikom izvođenja francuske vojne intervencije “Serval” u Maliju, u januaru 2013. godine, francuska armija, koja raspolaže sa samo 12 vojnih transportnih aviona dalekog dometa, morala je da zatraži pomoć SAD i drugih saveznika za prevoz oko 4.000 vojnika i borbene tehnike brzinom koju je diktirala operacija. SAD, Kanada, Velika Britanija, Belgija, Danska, Nemačka, Holandija, Španija, Švedska i Ujedinjeni Arapski Emirati su podržali francusku armiju sa 22 strateška vojna transportna aviona kako bi operacija, sa ukupno 34 strateška vojna transportera, bila uspešno izvedena.

3. RUSKE JEDINICE U SASTAVU MIROVNOG KONTIGENTA ODKB

3.1. Vazdušno-desantna vojska Ruske Federacije (VDV)

Vazdušno-desantna vojska, kako u Rusiji nazivaju vazdušno-desantne snage, predstavlja specijalan vid oružanih snaga ruske armije koji je nastao spajanjem desantno-jurišnih snaga kopnene vojske i vazdušno-desantnih (padobranskih) jedinica 1988. godine. Tačan broj pripadnika ovog vida ruske armije nije poznat, a realistične procene su da se radi o oko 50 000 pripadnika.

Pripadnici vazdušno-desantnih snaga raspoređeni su u tri samostalne desantno-jurišne brigade (svaka ima po dva desantno-jurišna i jedan vazdušno-desantni, padobranski, puk), dve desantno-jurišne divizije i dve vazdušno-desantne (padobranske) divizije. Navedenim snagama pridodate su i jedna brigada veze, kao i jedna brigada specijalne namene.

Vazdušno-desantne snage ruske armije u odnosu na slične jedinice drugih armija bitno izdvajaju tri karakteristike. Prva, ruske vazdušno-desantne snage su visoko motorizovane, odnosno poseduju znatno veći broj borbenih vozila i oklopnih transportera u odnosu na vazdušno-desantne snage drugih armija. Druga, deo te borbene tehnike, familija BMD oklopnih vozila, kao i neka druga, posebno je konstruisan i izrađen za izbacivanje uz pomoć padobrana i specijalnih platformi (pod određenim uslovima i sa posadom u vozilima), što omogućava skoro momentalno borbeno angažovanje nakon prizemljenja. Američka armija, primera radi, ne poseduje ovakva vozila, niti praktikuje ovakav način desantiranja oklopnih vozila. Treća značajna karakteristika ruskih vazdušno-desantnih snaga su organske tenkovske jedinice, odnosno tenkovske jedinice koje su sastavni deo vazdušno-desantnih snaga. Iskustva iz rata u Čečeniji, kada su vazdušno-desantnim snagama pridodate tenkovske jedinice pružale ogromnu pomoć i podršku, očigledno je navelo ruske stratege da naprave korak “unazad” i vrate tenkove u vazdušno-desantne snage, što je bila praksa u vreme SSSR. Očigledna je namera da vazdušno-desantne snage povećaju vatrenu moć, a samim tim i značaj svoje uloge na vojištu. U tom smislu, naročito je interesantan laki tenk T-2S25 SPRUT-SD koji ima čak i sposobnost desantiranja uz pomoć padobrana, poput BMD familije oklopnih vozila.

O ruskim vazdušno-desantnim snagama je mnogo toga napisano. Kod zapadnih analitičara su prisutne kritike koje se, uglavnom, odnose na glomaznost i nedovoljno dobru pokretljivost ovih snaga, nedostatak dovoljnog broja specijalnih transportnih aviona za padobranske desante i nedovoljnu opremljenost savremenom borbenom tehnikom i ličnom opremom. Da li je to baš tako? Kakva je situacija nakon dvanaest godina reorganizovanja i modernizacije ruske armije, nakon što su, tokom rata u Gruziji, uočeni određeni problemi i nedostaci?

Ruska vojna intervencija u Kazahstanu se dogodila u vremenu kada se procesi reorganizacije i modernizacije ruske armije još uvek sprovode. Kada se radi o reorganizaciji, najveća promena se ogleda u prelasku na bataljonske taktičke grupe kao osnovne manevarske formacije kopnene vojske. Bataljonske taktičke grupe mogu da budu pešadijske i tenkovske. Pojednostavljeno rečeno, pešadijske bataljonske taktičke grupe formiraju se oko jednog motorizovanog pešadijskog bataljona kome se pridodaju tenkovska četa i različite prateće jedinice, na primer, jedinica za protivoklopna dejstva, artiljerijsku i/ili artiljerijsko-raketnu podršku, trupnu PVO, elektronsko ratovanje, izviđanje, logistiku i dr. Kada se radi o tenkovskim bataljonskim taktičkim grupama, odnos između tenkovskih i pešadijskih snaga je obrnut pa se tenkovskom bataljonu dodaje jedna motorizovana pešadijska četa i pomenute prateće jedinice.

Bataljonske taktičke grupe su potpuno osposobljene za samostalno delovanje. Ovakva organizacija omogućava da jedna brigada ili divizija, u čijem su sastavu bataljonske taktičke grupe, sada može istovremeno da budu angažovana na dva ili tri različita zadatka, ponekad i u različitim geografskim regionima. Nema više glomaznih manevarskih formacija mobilizacione vojske čiji nesamostalni delovi mogu da izvršavaju samo vrlo ograničen krug zadataka.

Jedan primer ukrštanja procesa reorganizacije i modernizacije ruskih vazdušno-desantnih snaga jeste projekat razvoja tzv. organske helikopterske avijacije. Reč je o helikopterskoj avijaciji koja nije deo vazdušno-kosmičkih snaga, kao vida ruske armije, već pripada vazdušno-desantnim snagama i stacionirana je na heliodromima u sastavu baza vazdušno-desantnih snaga. Posedovanje sopstvene helikopterske avijacije značajno skraćuje vreme potrebno za angažovanje trupa i pojednostavljuje koordinaciju jer je sve pod jednom operativnom komandom. Trenutno se ovaj projekat testira u okviru 31. samostalne gardijske vazdušno-jurišne brigade, a plan je da u najskorijem periodu bude formirana helikopterska brigada sa potrebnim brojem helikoptera za sve vazdušno-jurišne jedinice za koje je predviđena organska helikopterska avijacija.

Ruska armija raspolaže sa 387 vojnih transportnih aviona od kojih je 119 dalekog dometa, ali broj specijalnih transportnih aviona koji su namenjeni iskakanju padobranaca i izbacivanju njihove borbene tehnike omogućava istovremeni padobranski desant najviše dva padobranska puka (1500-1600 padobranaca). To je znatno manje nego što je bio slučaj polovinom osamdesetih godina. Svakako postoji potreba za povećanjem broja ovakvih letelica, ali treba imati u vidu i činjenice da ruska armija ima veliki broj padobranaca, kao i da je tendencija u organizaciji jedinica stvaranje manjih jedinica veće pokretljivosti, tako da je verovatnoća za javljanjem potrebe za istovremenim desantiranjem nekoliko hiljada padobranaca danas minimalna.

Rusija je kasnila sa razvojem vrhunskih bespilotnih letelica pa se pribeglo kupovini provereno kvalitetnih stranih proizvoda. Kada se Rusija obratila Izraelu za kupovinu izviđačkih bespilotnih letelica I-View MK150, Bird Eye 400 i Searcher Mk, izraelske vlasti su bile šokirane jer je ovo, navodno, bila prva kupovina stranih vojnih proizvoda od strane Rusije. Nakon testiranja i inicijalnog korišćenja izraelskih bespilotnih letelica, Rusija je zaključila i ugovore o proizvodnji pa danas ruski Bird Eye 400 nosi naziv Zvezda, a Searcher Mk se zove Forpost.

Iako komanda ruskih vazdušno-desantnih snaga u Kazahstan nije poslala samo najkvalitetniju borbenu tehniku, poznato je da su ove ruske jedinice danas značajno bolje opremljene u odnosu na, primera radi, period sukoba u Gruziji. Pored oklopnih transportera BTR-D i borbenih oklopnih vozila pešadije BMD-1, BMD-2 i BMD-3, koje ruske vazdušno-desantne snage koriste dugo vremena, može se primetiti i sve veći broj modernijih BTR-MDM i BMD-4M vozila. Sva navedena oklopna vozila imaju malu masu zbog specijalnog aluminijumskog oklopa pa se, kao što je već rečeno, mogu izbacivati iz aviona uz pomoć padobrana i specijalnih platformi, što omogućava borbeno angažovanje, praktično, odmah po prizemljenju.

Najviše lutanja i problema, sudeći prema brojnim informacijama i analizama, bilo je prilikom izbora i opremanja lakše i srednje oklopljenim terenskim vozilima – točkašima. Komanda vazdušno-desantnih snaga je želela više vozila na točkovima, pre svega za potrebe izviđačkih zadataka, ali ruska vojna industrija jedno vreme nije bila u mogućnosti da proizvede ovaj tip vozila vrhunskog kvaliteta koje bi zadovoljilo zahtevne potrebe vazdušno-desantnih snaga. Rusija se, zbog toga, najpre odlučila na kupovinu italijanskog lakog terenca Iveco LMV M65, a zatim, nakon što je ovo vozilo pokazalo dobre rezultate, i na proizvodnju po licenci. Ruski LMV M65 nosi naziv Rys. Jedan broj ovih vozila dodeljen je vazdušno-desantnim snagama. U međuvremenu se u priču o lakim terencima uključila i besmrtna Lada Niva čije je novo vozilo, napravljeno u više varijanti, takođe dodeljeno vazdušno-desantnim snagama. Ruske vazdušno desantne snage poseduju i 175 vozila GAZ Tigr. Model Tigr-Ms je posebno izrađen za potrebe ovih snaga. Čini se, ipak, da će najveći doprinos modernizaciji, kada se o MRAP klasi vozila radi, ipak, dati opremanje domaćim KamAz K-4386 Typhoon vozilom, koje poseduje veliku vatrenu moć i sposobnost preživljavanja na vojištu, ali i mogućnost izbacivanja iz aviona uz pomoć padobrana.

Za razliku od navedenih primera, kada se odlučila na nabavku opreme stranih proizvođača, Rusija proizvodi vrhunske sisteme za elektronsko ratovanje poput sistema Krasuha-2, Repelent-1 ili Leer-3. Zapadni vojni obaveštajci su od 2014. godine dokumentovali prisustvo čak 12 različitih ruskih sistema za elektronsko ratovanje u Donbasu. Sa vazdušno-desantnim snagama u Kazahstan je upućeno i nekoliko jedinica sistema Leer-3 koji se sastoji od komandnog centra smeštenog na kamionu KamAz-5350 i 3 specijalno opremljene bespilotne letelice Orlan-10. Ovaj sistem ima domet od oko 6 kilometara, a namenjen je izvršavanju raznovrsnih zadataka kao što su blokiranje bežičnih telekomunikacija, slanje poruka korisnicima telekomunikacionih mreža, lociranje korisnika mobilnih uređaja, nadzor nad telekomunikacionim saobraćajem i dr. Sistem ima vojnu, ali i protivterorističku i humanitarnu primenu. Čini se da je u Kazahstanu korišćen najviše za zaštitu vazdušno-desantnih snaga od, potencijalne, upotrebe automobila-bombi i bespilotnih letelica sa eksplozivom koji se navode, odnosno aktiviraju putem signala mobilne telefonije.

Na kraju, ali ne i najmanje bitno, pripadnici vazdušno-desantnih snaga ruske armije danas poseduju neuporedivo bolju ličnu opremu, nego što je to bio slučaj pre samo desetak godina. U upotrebu su uvedeni novi padobranski sistemi, specijalna padobranska odela, kiseonička i druga oprema. Zahvaljujući tome, u aprilu 2020. godine, ruski padobranci su po prvi put izveli skok sa visine od 10 000 metara u ekstremnim arktičkim uslovima.

Iščitavajući više analiza, autor ovog teksta je imao prilike da  vidi da ono što vojne analitičare NATO više brine od bilo kakvih novih borbenih vozila, kojima se vazdušno-desantne snage ruske armije postepeno snabdevaju, jesu veliki napredak u oblasti komandovanja i kontrole (u literaturi na engleskom jeziku često označeno skraćenicom C2), kao i po pitanju obaveštajnog delovanja, nadzora vojišta i izviđanja (skraćenica ISR). Jedan od sistema koji je tome doprineo jeste i Andromeda-D. U pitanju je mreža automatizovanih radio uređaja koji se montiraju na borbena vozila i koji su umreženi u jedinstveni informacioni sistem. Na taj način svi nivoi komandovanja, u realnom vremenu, dobijaju informaciju o GPS/GLONASS poziciji borbenih vozila i njihovom operativnom i tehničkom stanju. Sistem pruža mogućnost identifikacije i preciznog pozicioniranja prijateljskih (a samim tim i neprijateljskih) trupa radi preciznog navođenja artiljerijske i vazdušne podrške trupama na zemlji. Donedavno, takvi sistemi su bili eksluzivno rezervisani za armije SAD, Velike Brtianije i Francuske.

Vremena se menjaju i zaostajanje ruske armije u savremenoj opremi i borbenoj tehnici u odnosu na armije najrazvijenijih država na svetu, očigledno je sve manje.

Nakon uopštene priče o ruskim vazdušno-desantnim snagama, pogledajmo koje jedinice su, konkretno, učestvovale u vojnoj intervenciji u Kazahstanu:

3.1.1. 45. Samostalna gardijska brigada specijalne namene (Specnaz GRU)

Jedna od najelitnijih jedinica ruske armije, namenjena samostalnom izvođenju najsloženijih izviđačkih i drugih specijalnih zadataka. Okosnicu brigade čine 218. i 901. bataljon koji zajedno imaju 18 četa. U ratnim uslovima, jedinica izvodi navedene zadatke, najčešće, u strateškoj dubini neprijateljske teritorije. Operativno je potčinjena ruskoj vojnoj obaveštajnoj službi GRU i predstavlja deo sistema jedinica specijalne namene poznatih pod nazivom Specnaz GRU.

“Specnaz” je vremenom postao zajednički, generički naziv za sve specijalne jedinice ruskih oružanih snaga pa se zbog toga danas nazivom “Specnaz GRU” označavaju jedinice ruske armije koje su operativno potčinjene ruskoj vojnoj obaveštajnoj službi GRU, a koje su, zapravo, one prave, autentične Specnaz jedinice. Specnaz GRU je svojevrstan mit ruskih oružanih snaga. O njima je napisano mnogo knjiga, analiza i popularnih tekstova i često je teško utvrditi šta je od svega toga istina. Jezgro ovih jedinica čine vrhunski obučeni pripadnici, ali, kako je Specnaz GRU nekonvencionalna formacija koja, kao i druge slične jedinice u svetu, često odstupa od pravila vojne službe i organizacije vojnih jedinica u cilju izvršenja vrlo specifičnih zadataka, delom sistema Specnaz GRU mogu postati i razne paravojne formacije i borci koji nisu prošli rigoroznu Specnaz obuku. Tako su, primera radi, tokom Drugog rata u Čečeniji dve vojne formacije sastavljene velikim delom od etničkih Čečena, lojalnih Moskvi, bili deo sistema Specnaz GRU jedinica. To su specijalni bataljoni “Vostok” i “Zapad”. Kao etnički Čečeni, izvrsno poznavajući teren i lokalno stanovništvo, borci ovih jedinica su nanosili ogromne gubitke čečenskim pobunjenicima i islamskim ekstremistima koji su im se pridružili u borbi protiv ruskih vlasti.

45. samostalna gardijska brigada specijalne namene je profesionalna jedinica čiji pripadnici dolaze iz drugih elitnih jedinica ruske armije i prolaze najrigorozniju selekciju i obuku koja uključuje padobranstvo, ronjenje, rukovanje raznovrsnim minsko-eksplozivnim sredstvima i različitim sredstvima za savremenu komunikaciju i izviđanje. Koriste različite uniforme i oznake kako ruske armije, tako i armija i drugih oružanih formacija na čijoj se teritoriji nalaze. Često koriste starije modele džipova, kamiona i oklopnih transportera kako bi bili što manje uočljivi. Jedan broj pripadnika je neruskog porekla.

Ova brigada ima ogromno borbeno iskustvo u novijoj istoriji jer je učestvovala u Prvom i Drugom ratu u Čečeniji, oružanom sukobu između Gruzije i Abkhazije, protivterorističkim akcijama na Kavkazu, oružanim sukobima u Južnoj Osetiji, Siriji i istočnoj Ukrajini.

U odnosu na vojnu i stručnu osposobljenost, način rada i zadatke koje obavljaju mogu se uporediti sa, na primer, britanskim SAS jedinicama. Razlika u odnosu na SAS je u tome što u skladu sa doktrinom upotrebe, koja ima tradiciju još iz vremena SSSR, sve Specnaz GRU jedinice osim izviđačkih i drugih specijalnih misija, koje izvode u timovima od 5 do 10 ljudi, po potrebi izvode i klasična borbena dejstva, najviše do nivoa čete, samostalno ili pridruživanjem drugim jedinicama na terenu, pružajući im na taj način veliku borbenu i moralnu podršku.

3.1.2. 31. Samostalna gardijska desantno-jurišna brigada

Jedna od pet samostalnih brigada u sastavu vazdušno-desantnih snaga ruske armije. Pešadijska brigada najviše borbene gotovosti koja se koristi kao prethodnica ostatku vazdušno-desantnih snaga u situaciji kada je iskrcavanje klasičnih vazdušno-desantnih snaga posebno rizično zbog blizine jačih neprijateljskih snaga.

Ratno iskustvo sticala u Drugom ratu u Čečeniji, rusko-gruzijskom ratu i u oružanim sukobima u Ukrajini. Ova jedinica i 22. samostalna gardijska brigada specijalne namene (Specnaz) činile su okosnicu ruskih snaga koje su izvršile zauzimanje poluostrva Krim u februaru 2014. godine. Pripadnici 31. brigade, noseći uniforme i oznake specijalne jedinice ukrajinske policije “Berkut”, zauzeli su zgradu parlamenta i nekoliko drugih važnih objekata na Krimu.

Prema nameni i zadacima koje obavlja, mogla bi se uporediti sa 75. rendžer regimentom američke vojske (Vojni rendžeri).

3.1.3. 98. Vazdušno-desantna divizija

Jedna od dve vazdušno-desantne (padobranske) divizije ruske armije. Pripadnici ove jedinice su u novije vreme učestvovali u rusko-gruzijskom ratu i oružanim sukobima u Ukrajini. U Kazahstan su poslati pripadnici 331. gardijskog padobransko-desantnog puka iz sastava ove divizije. Jedinica koja je poznata i široj javnosti na Balkanu jer je ovaj puk od 1992. godine boravio u Bosni i Hercegovini u okviru mirovnih snaga SFOR, a jedan bataljon iz sastava puka je, nakon usiljenog marša dugog 600 kilometara, 12. juna 1999. godine zauzeo aerodrom Slatina u Prištini.

4. TOK VOJNE OPERACIJE I ZADACI MIROVNOG KONTIGENTA ODKB

O samom izvođenju vojne operacije ima veoma malo zvaničnih podataka. Može se pretpostaviti da su najpre izrađene inicijalne bezbednosne procene ruskih bezbednosnih i obaveštajnih službi koje su sačinjene na osnovu informacija kazahstanske policije i bezbednosnih službi, ali i informacija koje su ruski obaveštajci slali sa lica mesta jer su, gotovo izvesno, bili ubačeni među demonstrante i raspoređeni u gradovima u blizini važnih objekata i saobraćajnica.

Nakon što su obaveštajne službe dale zeleno svetlo, pretpostavka je da su se na aerodrome u Kazahstanu prvi spustili timovi iz sastava 45. samostalne gardijske specijalne brigade i odredi iz sastava izviđačkog bataljona 31. samostalne gardijske desantno-jurišne brigade. Zadatak izviđača i komandosa je bio da pruže detaljnije obaveštajne informacije o prilikama na terenu, na aerodromima, duž trasa za koje planirano kretanje mirovnih snaga i u blizini objekata koje je trebalo da obezbeđuju i da na taj način osiguraju bezbednost jedinica i borbene tehnike čiji je dolazak predstojao.

Nakon završetka prve faze operacije, u noći između 5. i 6. januara i tokom dana, stigle su jedinice iz sastava 31. samostalne gardijske desantno-jurišne brigade, 331. padobransko-desantnog puka 98. vazdušno-desantne divizije, kao i pripadnici mirovnih snaga drugih država članica ODKB.

Informacija o objektima koje su mirovne snage ODKB obezbeđivale je malo pa su, u tom smislu, najvažniji izvori informacija i ovaj put bili video snimci, fotografije i svedočenja sa lica mesta koji su objavljivani na društvenim mrežama, mišljenja stručnjaka za ovu problematiku i, manjim delom, zvanične informacije ruskog ministarstva za odbranu.

Ruske jedinice u Kazahstanu su raspoređene kao pojačanje kazahstanskim oružanim snagama isključivo na zadacima zaštite objekata od strateškog značaja. Iako rusko ministarstvo odbrane iz razumljivih razloga nije saopštavalo detaljnije informacije o svim lokacijama na kojima su se nalazile mirovne snage, očevici iz Kazahstana su na društvenim mrežama navodili objekte u nekoliko kazahstanskih gradova u čijoj blizini su primećeni pripadnici mirovnog kontigenta.

U glavnom gradu, Nur-Sultanu, ruski vojnici su uočeni u blizini predsedničke rezidencije Ak-Ord, sedišta Komiteta nacionalne bezbednosti (kazahstanska državna bezbednost), Narodne banke Kazahstana, Kazaktelekoma – državnog telekomunikacionog operatera, Kazatomproma – nacionalne atomske kompanije, Kazahstanske radio i televizijske korporacije, kao i na međunarodnom aerodromu gde su učestvovali u kontroli ulaska u zgradu aerodroma i protivdiverzionoj zaštiti putnika i robe.

Najveći broj pripadnika kontigenta ODKB je primećen u najbrojnijem kazahstanskom gradu, Almatiju, u kome su se dogodili najžeći sukobi pobunjenika i snaga reda. Ruski vojnici su angažovani na obezbeđenju međunarodnog aerodroma. Pripadnici beloruskih vazdušno-desantnih snaga su primećeni na sigurnosnim punktovima na ulazima i izlazima iz grada, kao i na najvećem kazahstanskom vojnom aerodromu Žetigen, u blizini Almatija. Jedinice iz Tadžikistana i Kirgistana su bile angažovane na zaštiti Almati-1, Almati-2 i Almati-3 termoelektrana, a pripadnici jermenskih oružanih snaga su viđeni u blizini vodovoda i gradske pekare, što je izazvalo puno šaljivih komentara na društvenim mrežama, s obzirom na činjenicu da je Jermenija poznata kao zemlja sa bogatom kuhinjom.

Ruski vojnici su primećeni u gradu Aktau, najverovatnije na obezbeđenju međunarodnog aerodroma i trgovačke luke na obali Kaspijskog mora. Do 1999. godine u ovom gradu je radila i nuklearna elektrana koja više nije u funkciji.

U gradu Oskemen (na ruskom poznat kao Ust-Kamengorsk) ruski vojnici su najverovatnije bili angažovani na zaštiti nekoliko hidro i termoelektrana. Ovaj grad je u jednom periodu postojanja Sovjetskog Saveza bio jedan od centara za razvoj nuklearnog naoružanja i bio je zatvoren za širu javnost i strane posetioce.

Pet dana nakon dolaska stranih trupa, 11. januara, kazahstanski predsednik Tokajev je saopštio da je bezbednosna situacija na teritoriji cele države stabilna i da će se trupe ODKB postepeno vratiti u svoje države u narednih deset dana.

5. ZAVRŠNA RAZMATRANJA

Mirovna operacija ODKB u Kazahstanu je prva kolektivna vojna intervencija ovog saveza u njegovoj tridesetogodišnjoj istoriji. Iako je intervencija izvedena u uslovima relativno malog rizika i uz podršku kazahstanskih oružanih snaga, otklonila je dileme u pogledu postojanja političke odlučnosti Moskve za upotrebu oružanih snaga u situacijama ugroženosti neke od članica ODKB. Sasvim očekivano, jedan od najvažnijih kriterijuma za donošenje odluke o upotrebi oružanih snaga ostaju politički i vojni interesi Rusije u konkretnoj situaciji.

Iako je prema broju angažovanih vojnika operacija u Kazahstanu bila simbolična, psihološki efekat operacije je bio značajan, posebno s obzirom na činjenicu da je u toku oružane pobune zabeleženo više slučajeva predaje naoružanja i opreme od strane pripadnika kazahstanskih oružanih snaga i njihovog pridruživanja pobunjenicima. Nakon dolaska prvih ruskih jedinica moral u kazahstanskim oružanim snagama je stabilizovan i počelo je znatno odlučnije suprotstavljanje naoružanim pobunjenicima.

Realna opasnost i rizici su odlično procenjeni pa za potrebe operacije nije angažovano više ljudstva i borbene tehnike od onoga što je bilo neophodno, čime je izbegnuto nepotrebno angažovanje vojnih resursa i troškovi koji uz to idu, što je, možda, bio jedan od glavnih ciljeva onih koji su organizovali i podržavali proteste, odnosno oružanu pobunu u koju su protesti brzo prerasli.

Ruska vojna intervencija u Kazahstanu je pokazala da su izvučene pouke iz događaja u Ukrajini 2014. godine i da Rusija više neće oklevati da upotrebi oružane snage za intervenciju u sferi svog političkog i vojnog uticaja, kao i to da je ruska armija danas bolje organizovana i opremljena, a samim tim i znatno sposobnija za efikasno izvođenje ovakvih operacija, nego što je to bio slučaj u nekim ranijim situacijama.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA

Ruska vojna intervencija u Kazahstanu: Vazdušno-desantna vojska Ruske Federacije by Srđan Koprivica is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 4.0 International License.