U pokušaju da se informišemo u vezi sa situacijom u Ukrajini možemo naići na različite informacije. Od priče o Kijevskoj Rusiji iz IX veka, preko mnogo puta citirane izjave Zbignjeva Bžežinskog da je Rusija sa Ukrajinom evroazijska, a bez Ukrajine samo azijska sila, do satelitskih snimaka ruskih vojnih baza na granici sa Ukrajinom i informacija američkih obaveštajaca o tome da su u ruske terenske vojne bolnice dopremljene velike količine rezervi krvi svih krvnih grupa, što bi trebalo da znači da je gotovo izvesno da početak oružanog sukoba predstoji.

Od mišljenja da Rusija samo blefira nastojeći da gomilanjem trupa želi da postigne snažan psihološki efekat na protivnika pa do tvrdnji da je rat neizbežan. Čitanjem vesti i praćenjem aktuelnih informacija nije moguće doći do odgovora na pitanje koje sve interesuje: da li će Rusija izvršiti invaziju na Ukrajinu?

Onaj ko se priprema za takav rat, povećava broj vojnika i borbenu tehniku na granicama sa svojim protivnikom i, naravno, doprema i rezerve krvi u sklopu tih priprema, ali to bi radio i onaj ko, zapravo, uopšte ne namerava da uđe u rat, već samo želi da izvrši psihološki pritisak na drugu stranu kako bi je privoleo da sedne za pregovarački sto u cilju pronalaženja političkog rešenja.

Ovo je pokušaj da utvrdimo postojanje faktora koji mogu predstavljati pokretače ruske vojne intervencije, ali i da opišemo i bolje razumemo uzroke najnovije eskalacije krize u Ukrajini.

1. DESET FAKTORA KOJI MOGU PREDSTAVLJATI POKRETAČE RUSKE VOJNE INTERVENCIJE

U pronalaženju načina na koji bismo mogli predvideti da li će doći do ruske vojne intervencije u Ukrajini, možda bi nam mogao poslužiti interesantan istraživački izveštaj grupe autora pod nazivom “Ruske vojne intervencije”, koga je početkom 2021. godine objavila RAND Korporacija (“Russia’s Military Interventions”, RAND Corporation, 2021) američka neprofitna istraživačka organizacija osnovana 1948. godine od strane avionske kompanije Daglas radi istraživanja u okviru projekta RAND (Research and Development) za potrebe američkog ratnog vazduhoplovstva, a koja se danas bavi proučavanjem različitih pitanja međunarodne politike, geopolitike, vojno-bezbednosnih i drugih pitanja.

U izveštaju su na 186 strana, najkraće rečeno, deset faktora koji mogu biti pokretači ruskih vojnih intervencija, proučeni na primeru svih 25 ruskih vojnih intervencija (u intervencije su ubrojane i mirovne misije ruske armije) od raspada SSSR do 2021. godine (nije obuhvaćena ruska vojna intervencija u sastavu ODKB u Kazahstanu), kako bi bili identifikovani oni koji su od najvećeg značaja, a sve u cilju pronalaženja načina da se ruske vojne intervencije bolje predvide u budućnosti. Kasnije su isti faktori analizirani i na primerima intervencija u Gruziji i Siriji, ali ti primeri nisu od posebnog značaja za temu ovog teksta.

Ono što ćemo mi pokušati da uradimo jeste da ove faktore proučimo u kontekstu aktuelne situacije u Ukrajini i da, onda, vođeni logikom autora izveštaja, na osnovu toga koliko ima takvih faktora, procenimo verovatnoću za izbijanje oružanog sukoba.

Koji su to faktori?

1. nacionalni status

2. regionalni balans snaga

3. spoljašnja pretnja po ruski suverenitet

4. vojni kapaciteti ruske armije

5. vođstvo i ličnost

6. identitetska bliskost

7. razlozi unutrašnje politike

8. savez ili partnerstvo

9. ideologija

10. ekonomski razlozi

Redosled kojim su faktori navedeni nije slučajan. Prva tri faktora su od strane autora izveštaja okarakterisani kao primarni, odnosno faktori od najvećeg značaja za izvođenje ruskih vojnih intervencija. Četvrti faktor autori izveštaja označavaju kao faktor od većeg značaja, posebno za intervencije koje su fizički udaljenije od teritorije Rusije, dok za sve ostale faktore smatraju da imaju drugorazredni, odnosno mali, ili, čak, nikakav značaj, što je slučaj sa faktorima ekonomskih interesa i ideologije za koje je utvrđeno da nisu uticali ni na jednu od 25 ruskih vojnih intervencija.

Ovakav redosled faktora određen je posmatranjem svih 25 ruskih vojnih intervencija u celini. Ukoliko bismo želeli da ispitamo ove faktore u odnosu na situaciju u Ukrajini, što ćemo i uraditi u nastavku teksta, neki od faktora koji su označeni kao faktori manjeg značaja, ili faktori bez značaja, imali bi drugačiju ulogu.

Pređimo sada na konkretne faktore. Pokušaćemo da predočimo na koji način su pojedine faktore definisali autori Izveštaja, kao i da iznoseći niz činjenica, ali i ličnih opservacija, utvrdimo koliko faktora je prisutno u vezi sa krizom u Ukrajini, posebno u vezi sa najnovijim zaoštravanjem te krize i o kojim faktorima se radi u nadi da ćemo tako stvoriti jasniju predstavu o verovatnoći za preduzimanje ruske vojne intervencije.

1.1. Nacionalni status

Autori izveštaja ističu da je želja Rusije da održi status velike sile i da je na taj način doživljavaju i druge države u svetu centralni motiv ruske spoljnje politike. Rusija veruje da joj taj status pripada i spremna je da učini sve kako bi ga očuvala. Čak su i neke mirovne vojne misije Rusije motivisane isključivo ovim motivom.

Za Rusiju, održavanje statusa velike sile nije samo stvar prestiža ili uslova za dalji ekonomski i naučno-tehnološki razvoj, već i stvar opstanka, odnosno suverenosti i teritorijalne celovitosti. U tom smislu, autori izveštaja nemaju nikakvu dilemu oko toga da li je Rusija spremna na vojnu intervenciju u slučaju da neko pokuša da svojim ponašanjem dovede taj status u pitanje. Navodi se i jedna Putinova izjava koja govori više od bilo kakvog objašnjavanja: “Naše celokupno istorijsko iskustvo govori nam da država kao što je Rusija može opstati samo ako je velika sila”.

Moglo bi se dodati da je Rusija u odnosu na ovaj faktor posebno osetljiva. Za razliku od SAD, koje već decenijama nesporno uživaju status ne samo supersile, zbog posedovanja nuklearnog naoružanja, već i najveće svetske sile u gotovo svakom pogledu pa zbog toga ponekad mogu da vode fleksibilniju spoljnju politiku, Rusija je i tokom postojanja SSSR, i nakon njegovog dramatičnog raspada, gotovo uvek bila u situaciji da dokazuje svoj status velike svetske sile.

Prema autorima Izveštaja najvažnija komponenta statusa velike sile jeste u ključnoj ulozi u regionu, posebno u neposrednom okruženju jer je to prirodan uslov za dalje širenje uticaja i moći. U skladu sa tim, Rusija radi na postizanju određenog stepena regionalnog hegemonizma i spremna je da učini sve da tu hegemoniju zaštiti odmah po ispoljavanju rizika, ili da ga ponovo uspostavi, kada političke i druge prilike to dozvole.

Državni udar u Kijevu 2014. godine, kada je, izvođenjem specijalne operacije CIA, svrgnut sa vlasti legalno izabrani šef države i instaliran prozapadni marionetski režim, predstavlja direktno ugrožavanje statusa Rusije kao velike svetske sile. To je bio faktor koji je doveo do ruske vojne intervencije, aneksije Krima i direktne vojne pomoći samoproglašenim narodnim republikama Luganjsk i Donjeck, u regionu Donbasa, u kojima Rusi čine veliku većinu stanovništva, a koje predstavljaju logističku odskočnu dasku za dalji ruski intervencionizam u Ukrajini jer se ugrožavanje statusa Rusije kao velike sile nastavilo kroz ideju o članstvu Ukrajine u NATO paktu i mogućnost raspoređivanja raketnih sistema NATO na teritoriji Ukrajine, o čemu će biti više reči u daljem tekstu.

1.2. Regionalni balans snaga

Autori izveštaja ovaj faktor smatraju jednim od tri najvažnija potencijalna pokretača ruskih vojnih intervencija.

1.2.1. Prekršena obećanja o neširenju NATO pakta na Istok

Balans snaga NATO pakta i Rusije na prostoru Evrope je odavno narušen. Predsednik Putin je svojevremeno izjavio da su nakon pada Berlinskog zida SAD obećale da se NATO neće širiti izvan granica Istočne Nemačke. Ta izjava je u zapadnim medijima okarakterisana kao još jedan u nizu mitova ruske propagande. Da Putinova izjava nije bez osnova, objasnila je američka istoričarka Meri Eliz Sarot (Mary Elise Sarotte), profesorka na univerzitetu “Džon Hopkins” u svojoj knjizi “Niti jedan inč: Amerika, Rusija i stvaranje post-hladnoratovske pat pozicije”. Profesorka Sarot je istražujući obimnu arhivsku građu utvrdila da je takvo obećanje najmanje dva puta dato. Prvi put je to učinio nemački ministar Hans-Ditrih Genšer nekoliko meseci nakon pada Berlinskog zida, kada je ujedinjenje Nemačke bilo političko pitanje broj jedan. Genšer je u jednom javnom obraćanju izjavio da se “Proširenje teritorije NATO-a na Istok, odnosno bliže granicama Sovjetskog Saveza, neće desiti”.

Slično obećanje došlo je i od američkog državnog sekretara, Džejmsa Bejkera, prilikom posete Moskvi u februaru 1990. godine. Tom prilikom Bejker je pitao generalnog sekretara Komunističke partije SSSR, Mihaila Gorbačova: “Da li biste više voleli da vidite ujedinjenu Nemačku van NATO-a, nezavisnu i bez američkih snaga, ili biste više voleli da ujedinjena Nemačka bude vezana za NATO, uz uveravanja da se jurisdikcija NATO-a neće pomeriti ni za jedan inč na istok od svoje sadašnje pozicije?”. Bejker je, zapravo, navodi profesorka Sarot, verujući da je za Sovjetski Savez mnogo prihvatljivije da ujedinjena Nemačka bude u NATO, nego van svake kontrole, samo tvrdio pazar u vezi sa ujedinjenjem, ali ostalo je zabeleženo da su takva obećanja data i da nikoga ne treba da iznenađuje što Putin danas smatra da je Rusija prevarena.

Obećanja su zaboravljena pa su 1999. godine u NATO članstvo primljene Mađarska, Češka i Poljska, a 2004. godine Litvaniju, Letoniju i Estoniju, čime se NATO pakt proširio i na teritoriju bivšeg SSSR i izbio na granice sa Rusijom. Četiri godine kasnije, u Deklaraciji Samita NATO pakta, koji je održan u aprilu 2008. godine u Bukureštu, navedeno je da će Gruzija i Ukrajina “postati članice NATO pakta u određenom, nepreciziranom trenutku u budućnosti”.

Istina je da su mnogi zapadni naučnici i analitičari upozoravali da ovakvo metastaziranje NATO pakta može predstavljati razlog za vojni intervencionizam Rusije, ali se Vašington i Brisel nisu mnogo obazirali. Autori izveštaja navode reči Elijasa Geca, stručnjaka za rusku politiku i naučnog istraživača sa Upsala univerziteta u Švedskoj: “Intervencija Rusije u Ukrajini je bila geopolitički imperativ. Nijedna od velikih sila ne bi želela da ima članicu nekog stranog vojnog saveza ili geopolitičkog bloka u svojoj neposrednoj blizini. Rusija nije izuzetak od toga i i njen nacionalni interes je da ne dozvoli stranoj sili da zauzme takvu teritoriju (teritoriju bivšeg SSSR)”.

1.2.2. Nestanak zone razdvajanja evropskih NATO snaga i Rusije

Jedna od najvažnijih posledica širenja NATO pakta na istok, ka teritoriji Rusije, je i smanjivanje, odnosno nestanak tzv. zone razdvajanja (koja se danas često naziva i bafer zonom).

Vojna strategija SSSR decenijama se zasnivala na postojanju svojevrsne zone razdvajanja između evropskih snaga NATO pakta i teritorije Sovjetskog Saveza. Tu ulogu su imale Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka, Istočna Nemačka i Poljska kao članice Varšavskog pakta. Ova zona je bila važna zaštita pre svega Moskve i vojnih instalacija namenjenih njenoj odbrani. U slučaju prodora kopnenih snaga NATO pakta, bafer zona, kroz koju bi te snage najpre morale da se probiju, davala je određeno vreme sovjetskoj armiji, u velikoj meri sačinjenoj od rezervnog sastava, da izvrši mobilizaciju i pripremu odbrane.

Nakon raspada SSSR i širenja NATO pakta, ulogu smanjene bafer zone preuzele su Ukrajina, Belorusija, Litvanija, Letonija i Estonija. Tri pribaltičke države su primljene u NATO 2004. godine. Ukoliko bi i Ukrajina postala član NATO, nestalo bi čak i ono malo što postoji od te bafer zone.

Od kolike važnosti za Rusiju može biti postojanje takve zone razdvajanja govori i neverovatan podatak da samo armija SAD na prostoru Evrope ima više od sedamdeset hiljada trajno stacioniranih vojnika. U Nemačkoj se u pet vojnih garnizona nalazi polovina tog broja, sa komandom u Štutgartu. Pored trajno stacioniranih snaga, SAD su od početka krize u Ukrajini 2014. godine u okviru operacije “Atlantic Resolve” privremeno stacionirale još sedam hiljada vojnika u Poljskoj i Litvaniji. Komanda ovih snaga je u gradu Poznanju u Poljskoj. Na sve ovo treba dodati još oko dve hiljade vojnika koje su SAD iz baze u Fort Bregu u Kaliforniji prebacile u Evropu, 1700 u Poljsku i 300 u Nemačku jer su hiljadu vojnika iz Poljske poslale u Rumuniju.

1.2.3. Ukrajina kao baza za obaveštajno-izviđačke aktivnosti NATO pakta

Ukrajina bi nakon pristupanja NATO paktu postala i savršena lokacija za postavljanje američkih i NATO obaveštajnih instalacija – radara, prislušnih uređaja, različite opreme za elektronsko izviđanje i ratovanje.

Zapravo, ona to već jeste, iako nije članica NATO. Godinama se na teritoriji nalaze i deluju američki i NATO obaveštajci, ali i pripadnici raznih specijalnih jedinica. Američki i britanski izviđački avioni i bespilotne letelice krstare vazdušnim prostorom Ukrajine sa samo jednim ciljem – da prikupljaju obaveštajne podatke o ruskim vojnim instalacijama.

1.2.4. Mogućnost postavljanja odbrambenog raketnog štita NATO na teritoriji Ukrajine

Istočna Ukrajina bi, takođe, bila savršeno mesto za  postavljanje raketnog štita za presretanje ruskih raketa. Takav raketni štit (Aegis BMD) već postoji u Japanu i Rumuniji, a u Poljskoj će biti potpuno operativan u toku ove godine. Za razliku od štita u Poljskoj, raketni štit u Ukrajini bio bi znatno bliže Rusiji, odnosno ruskim raketnim bazama, a samim tim i znatno opasniji po ruske oružane snage.

Ovakvi raketni štitovi predstavljaju odbrambene sisteme čiji je zadatak rano presretanje i uništavanje ruskih raketa kratkog dometa (do 500 km) i raketa srednjeg dometa (500-5500 km). Ove vrste raketa se smatraju naročito opasnim naoružanjem jer je vreme za koje stižu do ciljeva kratko pa je verovatnoća njihovog presretanja i neutralisanja relativno mala. Ona armija koja ima mogućnost isturanja takvih odbrambenih štitova ima i značajnu vojnu prednost u slučaju sukoba. Osim Kaljiningradske oblasti, Rusija nema mogućnost postavljanja takvih sistema blizu NATO raketnih baza jer se NATO planski širio sve do samih granica Rusije.

Naravno, kada priča dođe do ove tačke, obično uslede konstatacije da svaka država ima pravo da slobodno odluči da li će biti članica NATO ili nekog drugog vojnog pakta, odnosno da odluči čije će se baze nalaziti na njenoj teritoriji. Ali, da li je baš tako? Da li su SAD dozvolile da SSSR instalira balističke rakete koje je tajno dopremio na Kubu 1962. godine, iako je Kuba bila suverena država koja je imala pravo da slobodno odluči o naoružanju koje se može nalaziti na njenoj teritoriji?

Ne moramo da tražimo primere koji su se odigravali tako blizu američke teritorije, niti one koji su se ticali nuklearnog naoružanja, pa čak ni naoružanja uopšte. Prisetimo se zvaničnih reakcija sa Zapada svaki put kada se pomene dodeljivanje diplomatskog statusa srpsko-ruskom humanitarnom centru u Nišu za koji se NATO plaši da bi mogao biti iskorišćen u obaveštajne svrhe. Diplomatski status pruža finansijske olakšice i mogućnost dopremanja znatno više opreme i pomoći. Takav status u Srbiji ima više humanitarnih i drugih nevladinih organizacija, ali kada je srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu u pitanju, američki senator Ron Džonson, američka ambasada u Beogradu, visoki predstavnik Stejt Departmenta, Hojt Brajan Ji i drugi američki, ali i zvaničnici EU nisu oklevali da upozore Srbiju da to ne čini, tako da je to pitanje još uvek nerešeno. Srbija je, primera radi, 2016. godine ratifikovala sporazum o logističkoj podršci NATO paktu po kome je svo osoblje NATO pakta ima diplomatski imunitet na teritoriji Srbije.

Da li posle ovog primera ima svrhe da zamišljamo da li bi Srbiji, ili nekoj drugoj državi u regionu, SAD i NATO dozvolili da na svojoj teritoriji instalira ruski antiraketni štit namenjen ranom presretanju NATO balističkih raketa?

Međutim ni to što teritorija Ukrajine godinama služi za obaveštajne aktivnosti NATO protiv Rusije i što bi, po prijemu u NATO pakt, gotovo izvesno na njenoj teritoriji bio postavljen odbrambeni raketni štit NATO pakta nije najopasniji način ugrožavanja regionalnog odnosa snaga. Postoji jedan mnogo veći i ozbiljniji problem za koji oni koji kreiraju javno mnjenje i kontrolišu medije ne žele da se zna u meri u kojoj bi to bilo potrebno za pravilno sagledavanje uzroka postojeće krize.

1.2.5. Mogućnost razmeštanja NATO balističkih i krstarećih raketa srednjeg dometa na teritoriji Ukrajine

Došli smo do same suštine najnovije krize u Ukrajini i, na neki način, do suštine ovog teksta. Do odgovora zašto je kriza naglo eskalirala nakon nekoliko godina relativnog mira, zašto Rusija gomila trupe na granicama sa Ukrajinom i šta to Rusija, uopšte, želi, a na šta NATO ne pristaje.

Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa (na engleskom skraćeno INF Treaty) potpisali su 8. decembra 1987. godine u Vašingtonu predsednik SAD, Ronald Regan i Generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Mihail Gorbačov. U pitanju je ugovor o kontroli naoružanja kojim je predviđena zabrana razvoja i proizvodnje, kao i postepeno uništavanje balističkih i krstarećih raketa srednjeg dometa: 500-1000km (na engleskom short-medium) i dometa 1000-5500km (na engleskom intermediate-range). Sporazum se odnosio samo na balističke i krstareće rakete koje se mogu lansirati sa zemlje. Rakete koje se lansiraju sa mora, odnosno iz vazduha, nisu bile obuhvaćene ovim Sporazumom.

Ranije u tekstu smo objasnili da su rakete srednjeg dometa naročito opasno oružje jer je vreme od njihovog lansiranja do dolaska do cilja relativno kratko, mogućnost otkrivanja i uništavanja mala, a ove rakete mogu da nose i nuklearne bojeve glave.

Sporazum je bio gest dobre volje dve supersile i simbol odustajanja od hladnoratovske ideologije. Do 1. juna 1991. godine na osnovu ovog sporazuma Sovjetski Savez je uništio 1846, a SAD 846 raketa. Iako je povremeno bilo određenih sumnji oko poštovanja Sporazuma, svet je lakše disao duže od tri decenije.

U julu 2014. godine, samo pet meseci nakon prevrata u Ukrajini, administracija predsednika Obame je, pozivajući se na vojne obaveštajne podatke, iznela sumnje da Rusija radi na razvoju nove krstareće rakete sa oznakom Novator 9M729 (NATO oznaka SSC-8) koja će moći da se lansira sa zemlje i koja će imati domet od 2500 km, što predstavlja kršenje Sporazuma potpisanog 1987. godine.

Rusija je potvrdila razvoj nove krstareće rakete, ali je saopštila da je raketa 9M729 samo varijanta starije rakete 9M728, da su obe deo poznatog sistema Iskander-M, imaju domet manji od 500 km i da zbog toga razvoj tog naoružanja ne predstavlja kršenje Sporazuma. U pet navrata su ruski i američki vojni stručnjaci pokušavali da prevaziđu nesuglasice. Na kraju tog procesa SAD su saopštile da im ruske vlasti nisu dozvolile dovoljan uvid u tehničke karakteristike nove rakete i da, zbog toga, ostaju pri stavu da je u pitanju kršenje Sporazuma.

SAD nisu iznele nikakve konkretne dokaze za svoje tvrdnje, već su se samo pozivale na vojne obaveštajne podatke. I pored ovog nesporazuma, predsednik Obama nikada nije izrazio nameru SAD da napuste Sporazum o kontroli raketa srednjeg dometa.

A onda je predsednik Tramp 20. oktobra 2018. godine najavio povlačenje SAD iz Sporazuma. Kao razlog je najpre navedeno to što Kina gomila naoružanje u regionu Pacifika, posebno u regionu Južnog kineskog mora, uključujući balističke projektile srednjeg dometa. Kina nije bila potpisnik Sporazuma, a SAD jesu pa ih je to sprečavalo da uspostave ravnotežu snaga u tom regionu. Nakon što je američka javnost apsolvirala neophodnost povlačenja SAD iz Sporazuma, narativ je počeo da se menja i sve se češće govorilo o kršenju Sporazuma od strane Rusije kao glavnom razlogu.

Nesrećna okolnost je da je Donald Tramp je od samog početka mandata bio opterećen optužbama da su mu Putin i Rusija hakerskim aktivnostima pomogli da pobedi na predsedničkim izborima. Na taj način je bio lukavo instruiran od strane svojih političkih protivnika i dela tzv. vojno-industrijskog kompleksa pa je često donosio ishitrene odluke u pokušaju da američkoj javnosti dokaže neosnovanost takvih optužbi.

Rusiju je najava američkog povlačenja iz Sporazuma najviše zabrinula jer je NATO, u međuvremenu, izbio na njene granice, a sa najavama članstva Ukrajine i Gruzije, NATO bi bio “pod nosem” Moskvi. Povlačenjem SAD iz Sporazuma stvara se i formalnopravna mogućnost da NATO rakete srednjeg dometa budu postavljene u, na primer, Poljskoj, pribaltičkim državama ili Ukrajini. Ništa manje nisu bile zabrinute ni evropske države jer bi se ciljevi na njihovim teritorijama prvi našli na udaru ruskih raketa srednjeg dometa koje bi Rusija mogla da postavi u slučaju napuštanja Sporazuma.

Usledio je niz pokušaja da se dođe do nekakvog rešenja. Rusko ministarstvo odbrane je organizovalo javno prezentovanje tehničkih karakteristika nove krstareće rakete, ali je sve bilo uzaludno. SAD su po isteku roka od šest meseci, u toku koga je Sporazum bio suspendovan, 2. avgusta 2019. godine objavile da ga napuštaju. Narednog dana to je učinila i Rusija.

Umesto da insistiraju na poštovanju Sporazuma i zahtevaju uništavanje proizvedenih primeraka nove krstareće rakete, SAD su ostale pri stavu da napuštaju Sporazum. Rusija je optužbe o tajnoj raketi dometa 2500km doživela kao američki izgovor u nameri da napuštanjem Sporazuma otklone formalnu prepreku za buduće razmeštanje raketa srednjeg dometa u Istočnoj Evropi – na primer u Poljskoj, pribaltičkim državama ili Ukrajini, nakon njenog prijema u NATO.

Odustajanje SAD od Sporazuma, uz istovremeno sve češće pominjanje članstva Ukrajine u NATO paktu, za Moskvu je bila naročito toksična kombinacija. Kriza u Ukrajini nije više bila samo pitanje bezbednosti pripadnika ruske nacionalne manjine u Donbasu i ruskih vojnih instalacija na Krimu, sada je to bilo pitanje strateške prednosti protivnika koja vrlo lako može odlučiti o ishodu eventualnog sukoba.

U Moskvi se upalio alarm i počelo je pravljenje plana za dobijanje jasnih i čvrstih garancija da se na teritoriji Ukrajine neće naći odbrambeni raketni štitovi, balističke i krstareće rakete srednjeg dometa ili neki drugi ofanzivni borbeni sistemi NATO pakta koji mogu predstavljati strateško ugrožavanje ruskih oružanih snaga, odnosno ruskog suvereniteta.

1.3. Spoljašnja pretnja po suverenitet Rusije

Kada je u pitanju ovaj faktor koji može uticati na započinjanje ruske vojne intervencije autori izveštaja navode da ga je često teško razlikovati u odnosu na prethodno opisani faktor – regionalni balans snaga. Jasno je da ono što narušava regionalni balans snaga, pretstavlja i spoljašnju pretnju po suverenitet Rusije, ali i obrnuto, ono što predstavlja spoljašnju pretnju po suverenitet Rusije, u najvećem broju slučajeva je i narušavanje regionalnog balansa snaga. Autori izveštaja, ipak, prave razliku između ovih faktora i navode da pod faktorom spoljašnje pretnje po ruski suverenitet treba podrazumevati konkretnije aktivnosti, odnosno nešto što se već dogodilo, što već predstavlja konkretnu opasnost po, pre svega, ruske oružane snage koje, kao i u svakoj drugoj državi, predstavljaju najvažnijeg čuvara državnog suvereniteta. Kada je situacija u Ukrajini u pitanju, postoji nekoliko stvari koje Rusija doživljava kao spoljašnju pretnju po svoje oružane snage, odnosno po svoj suverenitet.

1.3.1. Kontinuirano naoružavanje Ukrajine od strane NATO pakta

Ukrajina od samog početka krize 2014. godine dobija značajnu vojnu pomoć SAD i drugih članica NATO pakta. Pentagon i NATO se otvoreno hvale dostignućima u reorganizaciji i modernizaciji ukrajinske armije. Iako Ukrajina formalno nije članica NATO, faktički dobija vojnu podršku kao da jeste. Naravno, ponovo se mogu navoditi argumenti da Ukrajina, kao suverena država, ima pravo na takve aktivnosti i takvi argumenti imaju svoje utemeljenje u međunarodnom pravu, ali isto tako je i činjenica da Rusija toliku vojnu pomoć, koja je odavno prerasla obim uobičajene vojne saradnje i ukazuje na određene dugoročne, strateške namere, može doživeti kao opasnost po svoje oružane snage, odnosno svoj suverenitet.

Prema zvaničnim podacima američkih vlasti, SAD su od početka krize 2014. godine Ukrajini uputile vojnu pomoć čija vrednost premašuje dve i po milijarde dolara. Pomoć se najviše sastojala u slanju američkih vojnih instruktora, isporukama radara za detekciju minobacačke i artiljerijske vatre i nedavnim isporukama protivoklopnih sistema FGM-148 Džavelin. Ukrajina je kupila 47 lansera i 360 protivoklopnih raketa Džavelin, ali je određeni broj dobila i u vidu pomoći. Ukupan broj koji se pominje u pojedinim ukrajinskim izvorima je 77 lansera i 560 raketa. Tačan broj mobilnih protivavionskih sistema FIM-92 Stinger, koje su SAD poslale Ukrajini, dobro je sakriven.

Velika Britanija je, takođe, uputila značajnu vojnu pomoć u vidu 2000 lakih protivoklopnih sistema NLAW. Kolika je želja Velike Britanije da ohrabri i osnaži ukrajinsku armiju za sukob, pokazuje i činjenica da je britanska vojska u decembru 2021. godine na brzinu formirala Brigadu specijalnih snaga čiju okosnicu čine četiri bataljona Britanskih rendžera čiji će zadatak biti, poput Zelenih beretki u američkoj vojsci, da pružaju podršku oružanim snagama prijateljskih država, odnosno raznim pobunjeničkim pokretima koji deluju na teritorijama država koje Velika Britanija i NATO smatraju svojim protivnicima. Trideset rendžera britanske armije već vrši obuku ukrajinskih vojnika za korišćenje NLAW lakih protivoklopnih sistema.

I neke druge države članice NATO pakta su uputile vojnu pomoć Ukrajini. To su do sada učinile Kanada, Poljska, Litvanija, Letonija, Estonija.

Mišljenja o isporukama zapadnog naoružanja Ukrajini su različita. Jedni smatraju da je to poslednja stvar koja doprinosi izbegavanju oružanog sukoba, a drugi da je Ukrajini znatno ranije trebalo poslati mnogo moćnije PVO sisteme, da je poslato premalo protivoklopnih sistema, kao i da je pitanje koliko će toga, u slučaju da oružani sukob otpočne, zaista i dočekati da bude upotrebljeno protiv ruskih tenkova jer će ruska armija, štiteći svoje oklopne jedinice, vršiti tzv. tepih-bombardovanja i tepih-granatiranja ukrajinskih pozicija. Ipak, dopremanje ovog naoružanja je, bez sumnje, podiglo moral u ukrajinskoj armiji i dalo nadu u još veću NATO podršku u slučaju sukoba.

Postoji mišljenje da je Rusija napravila prvu grešku u ovoj krizi zbog toga što je propustila da, odmah po poletanju američkih i britanskih transportnih aviona, udarima sa distance uništi barem deo zaliha ovog naoružanja pre nego što je raspoređeno na terenu, ali i mišljenje da je upravo izostanak ruske vojne reakcije dokaz da Rusija na sve načine nastoji da izbegne oružani sukob, uporno se nadajući političkom sporazumu sa Kijevom.

1.3.2. Bespilotne letelice TB2 Bayraktar i drugo tehnološki napredno i ofanzivno naoružanje

Turska, još jedna članica NATO, takođe je “dolila ulje na vatru” najpre isporukom bespilotnih borbenih letelica TB2 Bayraktar, a zatim i ugovorom o proizvodnji ovih bespilotnih letelica u Ukrajini. Ukrajina je prvo strano tržište kome je Turska isporučila Bajraktar bespilotne letelice 2019. godine.

Iako bi mogućnost korišćenja ovih bespilotnih letelica protiv ruske armije bila značajno ograničena zbog brojnih ruskih sistema za elektronsko ratovanje, kao i zbog neuporedivo kvalitetnije trupne PVO u odnosu na snage generala Haftara u Libiji, snaga sirijske armije ili jermenskih snaga u Nagorno-Karabahu, protiv kojih je Bajraktar vrlo uspešno korišćen, sama činjenica da ukrajinska armija poseduje ovakvo tehnološki napredno oružje i da ga je već uspešno koristila protiv pro-ruskih snaga u Donbasu, veoma zabrinjava Moskvu.

Bajraktar bespilotne letelice su visokotehnološki i ofanzivni borbeni sistem koji može dovesti kako do značajnijeg ugrožavanja pripadnika ruske armije i ruskih vojnih instalacija (faktor broj 3), tako i do promene regionalnog odnosa snaga (faktor broj 2).

Međutim, od samog tehnološki naprednog i ofanzivnog oružja, Moskvu više zabrinjava porast raspoloženja ukrajinskog javnog mnjenja i pripadnika oružanih snaga za rešavanje situacije u Donbasu oružanim putem, do čega je došlo nakon uključivanja Bajraktar bespilotnih letelica u arsenal ukrajinske armije.

1.4. Ruski vojni kapaciteti

Autori izveštaja ovaj faktor posmatraju kao poverenje ruskog političkog rukovodstva u sposobnost armije da efikasno izvede planiranu vojnu intervenciju. Što je poverenje veće, očekivano, veća je i verovatnoća izvođenja vojne intervencije o kojoj se razmišlja.

Interesantno je da su autori izveštaja utvrdili da se rusko političko rukovodstvo čak 22 puta odlučilo na vojnu intervenciju pre velike vojne reforme pod nazivom “Novi izgled”. Reforma je započela nakon što su određeni problemi uočeni tokom vojne intervencije u Gruziji 2008. godine. Iako je bilo svesno da je ruska armija, u to vreme, imala veoma ograničene resurse za efikasno izvođenje operacija i da se suočavala sa brojnim organizacionim, materijalno-tehničkim i drugim problemima, rusko političko rukovodstvo se nije libilo da upotrebi armiju u vojnim intervencijama van ruske teritorije.

Vojna reforma “Novi izgled” je najveća promena ruskih oružanih snaga u njihovoj istoriji. Gotovo je nemoguće ukratko pobrojati na koje je sve načine od jedne glomazne i trome vojne sile, zavisne od mobilizacije i odziva rezervnog sastava, ruska armija načinjena jednom od najrapidnijih oružanih sila na svetu.

Formiranje potpuno novog sistema za komandovanje i kontrolu i prelazak na brigadni/pukovski sistem organizovanja je možda i najznačajnija promena. Sve manevarske jedinice su brigadnog, odnosno pukovskog sastava. Takva organizacija je omogućila smanjivanje broja komandi, štapskih oficira i vojnika na odsluženju vojnog roka, a značajno povećavanje broja profesionalnih vojnika, podoficira i trupnih oficira sa činovima potporučnika i poručnika, kao i preusmeravanje značajnih finansijskih sredstava u proces obuke, stalnih provera borbene gotovosti i modernizacije ruske armije.

Koliko je nova organizacija ruske armije ozbiljno shvaćena govori i to da se otišlo i korak dalje od običnog kopiranja NATO standarda. Naime, tokom vojne intervencije na Krimu i u Istočnoj Ukrajini 2014. i 2015. godine stručnjaci NATO pakta su bili zatečeni saznanjem da čak ni brigade nisu osnovne manevarske formacije ruske armije, već da su podeljene u 2-3 bataljonske taktičke grupe koje su u potpunosti osposobljene za samostalno izvođenje čak i najsloženijih taktičkih zadataka. Bila je to ogromna promena u odnosu na, primera radi, intervenciju u Gruziji.

Bataljonske taktičke grupe mogu biti pešadijske i tenkovske. Pešadijske bataljonske taktičke grupe se formiraju oko jednog motorizovanog pešadijskog bataljona kome se pridodaju jedna tenkovska četa i niz pratećih jedinica kao što su: izviđačka jedinica, artiljerijska i artiljerijsko-raketna jedinica, trupna PVO, jedinica veze, inžinjerijska jedinica, sanitet, logistika. Kada su u pitanju tenkovske bataljonske taktičke grupe, način formiranja je isti, samo je odnos između tenkova i pešadije obrnut pa se jednom tenkovskom bataljonu dodaju jedna motorizovana pešadijska četa i prateće jedinice.

Bataljonske taktičke grupe na ovaj način su postale “brigade u malom”, autonomne manevarske jedinice visoke pokretljivosti i vatrene moći što je omogućilo da jedna brigada može da bude angažovana na izvršenju dva ili čak tri različita zadatka, ili da deo brigade bude na izvršenju zadatka, a deo u vojnoj bazi, što vojnicima omogućava redovan odmor i oporavak.

Sve ovo ne bi bilo moguće da nije razvijen potpuno nov sistem za komandovanje, kontrolu, komunikaciju, kompjutere, obaveštajno delovanje, nadzor i izviđanje (funkcija čija je skraćenica na engleskom C4ISR). Na ovaj način svi nivoi komandovanja su integrisani u jedinstveni informatički sistem i imaju podatke o svakoj manevarskoj jedinici, borbenom sistemu i vozilu u realnom vremenu. Deo navedenog sistema je i funkcija prepoznavanja sopstvenih, odnosno prijateljskih snaga na bojištu (samim tim i identifikacija neprijateljskih snaga), što omogućava znatno precizniju vatrenu podršku putem artiljerijsko-raketnih sredstava ili jurišne avijacije.

Pored reorganizacije i stvaranja savremenog informatičkog sistema za komandovanje i kontrolu, modernizacija je još jedan proces koji se ubrzano odvija. Od 2008. godine ruska armija je snabdevena nizom novih, savremenih izviđačkih i borbenih sistema. Ovom prilikom nije moguće napraviti neki širi uvid u sve te sisteme pa ćemo navesti samo nekoliko primera.

Prilikom oružane intervencije u Gruziji 2008. godine ruske trupe su posedovale samo jedan zastareli izviđački sistem Pčela-1T sa nekoliko bespilotnih letelica koje su u vazduhu mogle da provedu najviše do dva sata. Ruska armija danas poseduje više od dve hiljade bespilotnih letelica izraelske i domaće proizvodnje, među kojima je i oko stotinu izviđačkih letelica koje mogu da provedu od 24 do 48 časova u vazduhu na visinama od 3000 do 9000 metara.

Rusko vojno vazduhoplovstvo je 2008. godine dobilo samo jedan novi borbeni avion, Su-34. Nakon započinjanja reforme “Novi izgled”, primera radi u periodu 2009-2017 godina, rusko vojno vazduhoplovstvo je godišnje prosečno dobijalo 53 nova aviona. Godine 2014. nabavka je bila rekordna pa je u avio-baze stigao 101 novi avion.

Zapadni vojni stručnjaci ističu da je ruska armija naročito ojačana hipersoničnom interkontinentalnom balističkom raketom Avangard (domet 6000 km), hipersoničnom balističkom raketom Kindžal koja se lansira iz vazduha, ima domet od 2000-3000 km, posebno je napravljena da izbegava NATO odbrambene raketne štitove, a namenjena je uništavanju brodova, posebno nosača aviona, kao i protvbrodskom krstarećom raketom Cirkon (domet 1000 km).

U pitanju je toliko krupna promena u armiji koja je koliko do juče bila poznata po tome što su radio-uređaji bili rezervisani samo za oficire i u kojoj se komunikacija odvijala gotovo isključivo putem zastavica da autori izveštaja zaključuju: “Do trenutka kada je Moskva odlučila da interveniše u Siriji 2015. godine, njena vojska je malo ličila na one, jedva osposobljene snage, koje su učestvovale u sukobima kao što su Gruzija 2008. i raniji sukobi u Čečeniji”.

Zaključak u vezi sa ovim faktorom se sam nameće – iako je proces vojne reforme još uvek u toku, naročito kada je modernizacija u pitanju, ruska armija je danas u boljem stanju nego ikada u svojoj istoriji. Na taj način ovaj faktor dobija na značaju.

1.5. Vođstvo i ličnost vođe

U pitanju je faktor koji je nemoguće prenebregnuti, posebno kada se radi o zapadnim analizama ruske spoljnje politike i oružanih snaga – tzv. kult ličnosti predsednika Putina. Za razliku od mnogih zapadnih izvora koji ličnosti predsednika Putina uobičajeno daju odlučujući značaj u vezi sa svim bitnim političkim odlukama, autori izveštaja to čine na jedan objektivniji način i smatraju da ovaj faktor ne spada među najznačajnije.

Prema njihovom mišljenju, iako predsednik Putin nesporno ima veliki autoritet i njegovi politički stavovi snažno utiču na javno mnjenje, taj uticaj nije jednosmeran i da, u tom smislu, on nije neko ko će voditi spoljnju politiku suprotno od mišljenja ruskog javnog mnjenja, posebno ruskih elita.

1.6. Identitetska bliskost

Misli se na identitetsku bliskost ruskog naroda i stanovništva, ili dela stanovništva, u državi u kojoj ruska armija preduzima vojnu intervenciju. U izveštaju se navodi da je ovo faktor od malog značaja, što je zaista tačno ako se posmatra skup svih ruskih vojnih intervencija, ali ako se ovaj faktor posmatra samo u odnosu na krizu u Ukrajini, situacija se značajno menja.

Sigurno da je želja da se osigura fizička bezbednost za stanovnike Luganjske Narodne Republike i Donjecke Narodne Republike na teritoriji Donbasa bila jedan od ključnih motiva za rusko vojno angažovanje u toku 2014. i 2015. godine kada je Ukrajina pokušala da oružanim putem slomi snage otpora. Iako isti motiv postoji i sada u strahu zbog stalnog jačanja i naoružavanja ukrajinske armije, čini se da ovo nije primarni faktor za donošenje odluke o vojnoj intervenciji ma kakav dalji razvoj događaja bio. Rusija je bezbednost Donbasa mogla da obezbedi i sa manjim vojnim snagama.

Najnovije zaoštravanje krize i gomilanje ruskih vojnih snaga na granicama sa Ukrajinom izazvala je sve češća retorika o članstvu Ukrajine u NATO paktu sa svim posledicama koje bi to članstvo proizvelo, koje su opisane u prethodnom tekstu. Time je kriza u Ukrajini dobila jednu novu dimenziju. Sada više nije bilo dovoljno da se ukrajinske oružane snage i desničarske paravojne formacije drže na bezbednom odstojanju od Donbasa, već je bilo neophodno izvršiti i psihološki pritisak na Kijev u cilju postizanja političkog rešenja u pogledu glavnog problema – članstva u NATO i namera narušavanja regionalnog balansa snaga.

1.7. Razlozi unutrašnje politike

Još jedan faktor koji je nemoguće zaobići, a koji nije osobito karakterističan za Rusiju. Sigurno je da propuštanje da se u određenim situacijama izvede vojna intervencija kod političkog javnog mnjenja koje državu doživljava kao veliku svetsku silu može značajno oboriti ugled i rejting političkog vođstva. I obrnuto, uspešno izvedena vojna operacija gotovo sigurno dovodi do rasta rejtinga.

Specijalna operacija CIA kojom je izvršen prevrat u Ukrajini 2014. godine bio je najteži udarac za Rusiju još od pada Berlinskog zida i raspada SSSR. Unutrašnjepolitički razlozi su, među ostalim, diktirali da se nešto brzo preduzme pa je usledila intervencija na Krimu i u Istočnoj Ukrajini. Politička popularnost predsednika Putina dostigla je svoj vrhunac, sa više od 90% podrške među glasačima, navodno, nakon izuzetno efikasne operacije zauzimanja Krima.

Ali, ako smo opasnost od širenja NATO pakta na teritoriju Ukrajine svrstali u ranije navedene faktore, unutrašnja politika nema ništa veći značaj za donošenje odluke o pokretanju vojne operacije od onog koji bi imala u bilo kojoj drugoj državi u sličnoj situaciji.

1.8. Savez ili partnerstvo sa državom u kojoj se izvodi vojna intervencija

Autori navode da ovaj faktor nikada nije doživeo svoju proveru u realnim okolnostima jer ODKB, vojno-bezbednosni savez u okviru koga Rusija ima ključnu ulogu, nikada nije intervenisao. Istraživački izveštaj je objavljen pre intervencije ODKB u Kazahstanu pa danas možemo reći da je ovo postao vrlo značajan faktor za donošenje odluke o pokretanju vojne intervencije, ali ne i kada govorimo o Ukrajini jer ova država nije članica ODKB.

1.9. Ideologija

Od raspada SSSR ideologija više nema značaj za donošenje odluke o pokretanju intervencija ruske armije. Iako su u Ukrajini prisutne neonacističke organizacije i paravojne formacije, poput bataljona “Azov”, malo je verovatno da to može biti faktor za pokretanje ruske vojne mašinerije.

1.10. Ekonomski razlozi

Ranije je već navedeno da se tokom izrade izveštaja došlo do, pomalo iznenađujućih, saznanja da ekonomski interesi Rusije gotovo da nisu imali uticaj na preduzimanje vojnih operacija. Interesantan podatak za nemali broj onih koji istražuju međunarodnu politiku i, posebno, političke krize i oružane konflikte, a koji gotovo sve objašnjavaju trkom za energentima koji, iako veoma važni, vrlo često nisu adekvatno objašnjenje za svaki politički događaj.

Međutim, kada se radi o Ukrajini, autori izveštaja su, čini se, ispustili jednu okolnost iz vida. Poluostrvo Krim se snabdeva vodom putem Severnog krimskog kanala, veštački izgrađenog kanala koji je pravljen od 1961. do 1975. godine sa ciljem konačnog rešavanja problema u snabdevanju vodom Hersonske oblasti i poluostrva Krim. Nakon zauzimanja Krima od strane ruske armije, Ukrajina je gotovo prekinula dotok vode u kanal.

Iako Rusija nastoji da poboljša snabdevanje vodom, problem i dalje postoji kako za poljoprivredu, tako i za snabdevanje stanovništva. Na internetu se mogu pronaći podaci da je pre aneksije Krima navodnjavano 130000 hektara obradivog zemljišta, a nakon aneksije i sprečavanja dotoka vode od strane Ukrajine samo 17000 hektara. Takođe, u toku 2021. godine stanovništvo je imalo vodu samo oko pet sati u toku dana.

U maju 2021. godine, Njujork Tajms je objavio informaciju visokog zvaničnika Stejt Departmenta da ukrajinsko sprečavanje Krima da se normalno snabdeva vodom može biti jedan od razloga za invaziju ruske armije iz pravca Krima ka Hersonskoj oblasti.

U tom smislu, iako faktor ekonomskih interesa ima veoma mali značaj za dosadašnje ruske vojne intervencije, njegov značaj u našem konkretnom slučaju je znatno veći.

2. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Tri faktora za koje su autori izveštaja utvrdili da su primarni pokretači ruskih vojnih intervencija – nacionalni status, regionalni balans snaga i faktor spoljašnjeg ugrožavanja ruskog suvereniteta, u potpunosti su prisutni i u slučaju postojeće eskalacije krize između Ukrajine i Rusije.

Nakon jednostranog napuštanja Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa od strane SAD i procena Moskve da je osnovni motiv za mešanje SAD i NATO u prevrat u Ukrajini 2014. godine, kao i za podršku Ukrajini sve vreme tokom trajanja krize, zapravo, namera da se na teritoriji Ukrajine izgrade raketne baze NATO pakta, faktor promene regionalnog balansa snaga postaje, po našem mišljenju, najznačajniji.

Ovaj faktor u potpunosti menja način na koji Moskva posmatra krizu u Ukrajini, izmeštajući svoj fokus sa pitanja fizičke bezbednosti pripadnika ruske nacionalne manjine u Donbasu i bezbednosti ruskih vojnih instalacija na Krimu na pitanje strateškog ugrožavanja koje bi članstvo Ukrajine u NATO i mogućnost instalacije odbrambenog raketnog štita, ili ofanzivnih balističkih i krstarećih raketa, na teritoriji Ukrajine predstavljali po Rusiju.

U isto vreme, sagledavanjem ovog faktora dolazimo i do odgovora na pitanja: “Zašto je baš sada došlo do ovakve eskalacije krize?” i “Šta to Rusija, zapravo, želi, kada već ima kontrolu nad Donbasom i Krimom?”. Razumljivo je i zašto zapadna propaganda nastoji da skrene pažnju upravo sa ovog faktora i da kao uzrok gomilanja ruskih trupa na granici sa Ukrajinom predstavi strah “diktatorskog režima u Moskvi” od uspeha “snažne i ekonomski prosperitetne demokratije u Kijevu”, što je čest narativ u zapadnim medijima otkada je utvrđeno da podrška širenju NATO pakta na istok u zapadnom javnom mnjenju nikada nije bila na nižim granama.

Faktori koji se mogu okarakterisati kao sekundarni, ali i dalje sa značajnim uticajem su: poverenje u vojne kapacitete, identitetska bliskost, vođstvo i ličnost, unutrašnja politika i ekonomski interesi.

Za dva faktora, savez ili partnerstvo sa državom u kojoj se izvodi vojna intervencija i ideologija i ovde se može konstatovati da nemaju nikakav uticaj.

Tako dolazimo do zaključka da je od deset faktora, koji mogu predstavljati pokretače ruskih vojnih intervencija, prisutno čak osam – tri kao primarni, a pet kao sekundarni. Ako se ima u vidu da su neke od ruskih vojnih intervencija izvođene uz prisustvo jednog ili dva faktora, postaje jasno koliki je sticaj nepovoljnih, odnosno nesrećnih, okolnosti u ovoj situaciji.

Da li je moguće političko rešenje ovako zlokobne situacije? Naravno da jeste, ali uz postojanje ovoliko mogućih pokretača oružanog sukoba, do političkog rešenja krize, sasvim sigurno, neće biti moguće doći ni lako, ni brzo. Ali, to je već tema za narednu analizu.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA

Ukrajina: uzroci krize i mogući pokretači ruske vojne intervencije by Srđan Koprivica is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 4.0 International License.