Kriza u Ukrajini se pretvorila u rat u Ukrajini. Ovo je analiza prve godine rata i pokušaj da se dođe do odgovora na pitanja da li je rat mogao biti izbegnut, koji su ciljevi ruske vojne intervencije, sa kojim problemima su se suočile zaraćene strane, kakve su geopolitičke posledice i mogući razvoj događaja u daljem toku rata.

1. DA LI JE RAT MOGAO BITI IZBEGNUT?

Čini se da je ruska vojna intervencija u Ukrajini postala neizbežna još 2014. godine, kada su zapadne obaveštajne službe, iskoristivši loš rad ruskog obaveštajno-bezbednosnog sistema i zaokupljenost zimskim olimpijskim igrama u Sočiju, organizovale državni udar u kome je  svrgnut sa vlasti predsednik Viktor Janukovič, a Ukrajina preko noći prevedena u interesnu sferu SAD i NATO pakta.

Svesni činjenice da je u tom trenutku ukrajinska armija bila nespremna za sukob širih razmera za Rusijom, SAD i NATO su lukavo prepustili Krim Rusiji, procenjujući da će njegovo brzo zauzimanje umanjiti nezadovoljstvo Kremlja i ruske javnosti. To je Zapadu omogućilo dodatno vreme za reorganizaciju, modernizaciju i podizanje borbene gotovosti ukrajinske armije. Nakon inicijalnih sukoba ukrajinskih i ruskih snaga u istočnoj Ukrajini, situacija se tokom 2015. godine stabilizovala, ali su i Kijev i Moskva znali da će do novog direktnog sukoba ponovo doći.

Zbog veličine vojnog poduhvata i neizbežnih posledica, Rusija je dugo oklevala, strpljivo prateći razvoj događaja. Ukrajina je, na žalost, dopustila da bude grubo instrumentalizovana i da tako postane svojevrstan poligon NATO pakta na kome su operisali zapadni vojni i obaveštajni stručnjaci. Špijunske letelice NATO su svakodnevno izvodile izviđačke misije na granici sa Rusijom. Ukrajinske oružane snage su vršile sve jači pritisak na pobunjeni deo Donbasa, što je prouzrokovalo brojne žrtve i patnje civila. Kijev nikada nije implementirao Minske sporazume koje je potpisao sa Moskvom, a isporuke naoružanja i opreme od strane Zapada su bile sve češće i sve obimnije. Ukrajinske vlasti su gotovo prekinule dotok slatke vode na Krim, nanoseći na taj način veliku štetu lokalnoj poljoprivredi i otežavajući normalan život stanovništva. Zapad je od Ukrajine napravio velikog ruskog neprijatelja.

Za zapadne stratege ovo je bila win-win situacija. Da Rusija nije preduzela oružanu intervenciju, prisustvo i aktivnosti NATO pakta u Ukrajini bi bili sve intenzivniji i Ukrajina bi, sasvim izvesno, u nekom trenutku bila primljena u NATO, a na njenoj teritoriji bi se našle vojne instalacije NATO u vidu radara za rano uzbunjivanje, odbrambenog raketnog štita ili čak i balističkih raketa srednjeg dometa koje bi predstavljale stratešku opasnost po rusku nacionalnu bezbednost. Sa druge strane, Zapad je procenjivao da bi, u slučaju da se Rusija odluči na preduzimanje vojne intervencije, pružanjem obimne vojne i finansijske pomoći Ukrajini, SAD, NATO i EU mogli da utiču na to da rat za rusku armiju postane dugotrajan i neuspešan, te da na taj način dovede do pada ugleda i popularnosti koju predsednik Putin ima u Rusiji, destabilizacije Rusije, kao i dolaska na vlast neke druge, kooperativnije ličnosti, koja bi bila spremna da ruske energetske resurse stavi na raspolaganje zapadnoj ekonomiji.

Kada su 2. avgusta 2019. godine SAD jednostrano napustile Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF Treaty), čime su se i formalno stvorili uslovi za, eventualnu, isporuku ove vrste naoružanja Ukrajini, u Moskvi se upalio alarm i doneta je odluka o početku priprema za vojnu intervenciju.

Zašto je Moskva procenila da je baš februar 2022. godine najpovoljniji trenutak za preduzimanje vojne operacije, u ovom trenutku nije moguće reći sa sigurnošću. Možda Rusija nije želela, ili nije mogla, da započne operaciju u vreme dok se svet borio sa koronom. Haotično povlačenje američkih trupa i prepuštanje Avganistana Talibanima u avgustu 2021. godine otkrilo je političke i vojne slabosti SAD i NATO. Takođe, Moskva je sigurno očekivala i uvođenje oštrih zapadnih ekonomskih sankcija pa joj je bilo potrebno vreme da se za njih pripremi.

2. CILJEVI RUSKE VOJNE INTERVENCIJE

U obraćanju javnosti predsednika Putina, neposredno pre pokretanja vojne intervencije, navedena su dva cilja Specijalne vojne operacije, kako se zvanično naziva ruska vojna intervencija u Ukrajini: demilitarizacija i denacifikacija Ukrajine. Prvi cilj je bio prilično logičan – vojna intervencija je preduzeta kako bi bio uništen vojni potencijal Ukrajine. Predsednik Putin je u govoru naveo i da u budućnosti od Ukrajine očekuje vojno neutralan status, kao i da ne poseduje ofanzivno naoružanje koje bi predstavljalo stratešku pretnju po Rusiju.

Drugi cilj vojne intervencije, pomenut u govoru ruskog predsednika, za manje upućene u prilike u Ukrajini, možda je bio pomalo iznenađujuć. Denacifikacija je značila vojno uništenje ekstremističkih, ultradesničarskih paravojnih formacija koje su tesno povezane sa neonacističkom ideologijom. Ove paravojne formacije su počinile brojne zločine nad pripadnicima ruskog naroda i proruski orijentisanim Ukrajincima, zbog čega ih je Moskva označila kao glavne nosioce političkog ekstremizma i nasilja u Ukrajini. Rusija je smatrala da sistem ovih paravojnih formacija, pod kontrolom stranog faktora, drži ukrajinsku armiju i celo ukrajinsko društvo kao neku vrstu taoca, nedozvoljavajući postizanje mirnog rešenja situacije koja je trajala od 2014. godine.

Navedeni ciljevi vojne intervencije su jasno ukazivali na osnovni razlog za njeno pokretanje – bila je to potreba da se eliminiše spoljašnja pretnja po nacionalnu bezbednost Rusije slamanjem ukrajinske vojne moći i odbacivanjem obaveštajnih i vojnih instalacija NATO pakta što dalje od ruskih granica, kao i namera da se vojnom intervencijom okonča osmogodišnje ugrožavanje života i imovine pripadnika ruskog naroda i proruski orijentisanih Ukrajinaca u Donbasu.

Politički događaj koji je usledio u toku vojne intervencije bacio je senku na navedene razloge koji su bili koliko-toliko razumljivi čak i za deo zapadnog javnog mnjenja. U septembru 2022. godine predsednik Putin je potpisao dokument o prisajedinjenju još četiri oblasti u Ukrajini (Donjecka, Luganjska, Hersonska i Zaporoška oblast) čime su i ove oblasti za Rusiju postale deo njene teritorije (Krim je anektiran još u martu 2014. godine). Četiri novoprisajedinjene ukrajinske oblasti imaju površinu od oko 90.000 kvadratnih kilometara i predstavljaju oko 15% ukupne teritorije Ukrajine.

Za jedne je aneksija ukrajinske teritorije bila zakasneli čin istorijske pravde i povratak Krima, Donjecke, Luganjske, Hersonske i Zaporoške oblasti otadžbini Rusiji. Za druge, to je bio lukav politički potez, napravljen u cilju vršenja snažnog psihološkog pritiska na Kijev da što pre zatraži primirje ili da se suoči sa trajnim gubitkom svih teritorija koje budu vojno zauzete. Po mišljenju trećih, aneksija je bila ilegalan akt kršenja teritorijalnog integriteta međunarodno priznate države i međunarodnog prava.

Čini se da je prisajedinjenje ukrajinskih oblasti Rusiji bio brzoplet potez Moskve koji je dao za pravo onima koji su ukazivali na ruske imperijalne ambicije kao razlog pokretanja vojne intervencije. Tako je došlo do svojevrsnog skretanja pažnje sa potrebe za zaštitom nacionalne bezbednosti Rusije i zaštitom civilnog stanovništva u ratom ugroženom Donbasu na ambiciju Moskve da povede rat za teritoriju i stanovništvo. Za mnoge je to bila strateška politička greška Moskve.

3. PROBLEMI SA KOJIMA SU SE SUSRELE RUSKE SNAGE U TOKU IZVOĐENJA VOJNE INTERVENCIJE

3.1. Odsustvo realističnog ratnog plana ruske vojne komande

Rusija je vojnu intervenciju započela bez odgovarajućeg ratnog plana. Čak je i zvaničan naziv ruske vojne intervencije, Specijalna vojna operacija, bio iznenađenje. Specijalne vojne operacije se izvode upotrebom specijalnih snaga i imaju ograničen obim, čak i kada su usmerene na postizanje strateških ciljeva, a kako je Rusija na granicama Ukrajine mesecima gomilala konvencionalne oklopno-mehanizovane, artiljerijske i druge vojne jedinice, jasno je da je ovakav naziv vojne operacije bio vrsta medijskog i psihološkog trika koji onemogućava protivnika da tvrdi da ciljevi vojne intervencije nisu ostvareni.

Međutim, eufemistički naziv za vojnu invaziju nije bio samo psihološko-propagandni trik Moskve. Ruska vojna komanda nije imala adekvatan ratni plan pa su i ruske jedinice u prvih devet meseci vojne intervencije vrlo često bile prinuđene da se oslanjaju na ad hok odluke komandi na taktičkom i operativnom nivou, što od samog početka nije obećavalo dobre rezultate.

Izostanak duže i intenzivnije kampanje vazdušnih udara pre angažovanja kopnenih snaga, premali broj angažovanih vojnika i previše dotrajale borbene tehnike koja je pravila logističke probleme i usporavala manevar trupa, pokušaji da se okruže Kijev i Harkov bez ideje i odgovarajućeg plana za tako složene ratne operacije, slikovit su prikaz strateških lutanja i promašaja ruske vojne komande.

3.1.1. Zašto su se rusko političko i vojno rukovodstvo odlučili za plan specijalne vojne operacije?

Nije lako odgonetnuti zašto su se rusko političko i vojno rukovodstvo odlučili za prilično iznenađujuć koncept brzih manevara u dubinu ukrajinske teritorije, posebno ka gradovima Kijevu i Harkovu, sa malobrojnim kopnenim snagama, a bez prethodno sprovedene intenzivne vazdušne kampanje u kojoj bi bila nanesena velika šteta ukrajinskoj odbrani.

Da li je ruska vojna komanda pokušala da izvede neku vrstu blickriga i ponovi brzu vojnu operaciju kojom je zauzet Krim 2014. godine? Teško je poverovati u ovako nešto jer su 2014. godine Krim zauzele relativno maloborojne specijalne snage ruske armije od kojih je deo bio u uniformama ukrajinske vojske i policije, tako da su ih građani Krima, lojalni Kijevu, pozdravljali, dok su zauzimali ključne objekte u Sevastopolju. Preduslov za uspešno izvođenje blickriga je faktor iznenađenja, a ruska armija je sedam meseci grupisala svoje snage na granicama sa Ukrajinom i u Belorusiji, dok je ceo svet pratio vesti o tome iz dana u dan.

Ideja da su ruske obaveštajne službe planirale prevrat u Kijevu, koji bi omogućio brzo okončanje operacije, ostala je samo spekulacija jer ne postoje dokazi da je takav prevrat zaista i pokušan.

Postoji i mišljenje da su ruske obaveštajne službe katastrofalno loše procenile spremnost regularne ukrajinske armije za pružanje otpora, te da se očekivala masovna predaja ukrajinskih vojnika. U prilog ovom mišljenju idu i reči predsednika Putina izgovorene u toku noći kada je počela vojna intervencija. Direktno se obraćajući ukrajinskom vojnom rukovodstvu i pripadnicima ukrajinske regularne armije, Putin je rekao: “Možda ćemo se s vama lakše dogovoriti nego s bandom narkomana i neonacista koja je zasela u Kijevu i uzela kao taoce čitav ukrajinski narod”. Bio je ovo, praktično, poziv na pobunu protiv političkog rukovodstva upućen ukrajinskoj armiji.

Za bolje poznavaoce prilika u ruskoj armiji plan specijalne vojne operacije bio je i neka vrsta iznuđenog vojničkog blefa ruskog generalštaba koji je bio usmeren kako prema protivniku, tako i prema predsedniku Putinu i ruskoj javnosti. Kada su pripreme za intervenciju u Ukrajini postale stvarnost, ruski generalštab nije imao hrabrosti da informiše predsednika Putina o realnim mogućnostima ruske armije u Ukrajini, niti da prizna da sve nije onako kako je godinama navođeno u brojnim izveštajima i analizama efekata velike vojne reforme koja je započela 2008. godine nakon što su, tokom izvođenja vojne intervencije u Gruziji, uočeni brojni organizacioni i materijalno-tehnički problemi i nedostaci. Ruska komanda je, u nastojanju da ispuni velika očekivanja političkog rukovodstva i javnosti, odlučila da primeni jedan nerealističan i slabo razrađen plan, uzdajući se u ratnu sreću i lošu procenu spremnosti ukrajinskih snaga za pružanje otpora.

Početak kraja plana Specijalne vojne operacije bilo je povlačenje ruskih trupa iz okoline Kijeva nakon uspešne ukrajinske kontraofanzive krajem marta. Nešto kasnije, ruske trupe su se povukle i iz Sumske oblasti na severoistoku Ukrajine. Iako su ukrajinski vojni uspesi bili prekinuti padom Mariupolja u maju mesecu, problemi sa sprovođenjem specijalne vojne operacije su kulminirali veoma uspešnom ukrajinskom ofanzivom na Harkovskom bojištu u septembru, u toku koje je ukrajinska armija povratila kontrolu nad oko 500 naseljenih mesta.

3.1.2. Promena strategije – General Armagedon

Promena ruske strategije prvi put je jasno mogla biti uočena nakon što je general Sergej Surovikin, komandant vazdušno-kosmičkih snaga, preuzeo komandu nad specijalnom vojnom operacijom u oktobru.

Iz nezavisnih ruskih izvora su procurele informacije da je od početka imao kritičan odnos prema ideji specijalne vojne operacije, da je zbog toga bio u nekoj vrsti nemilosti ruskog generalštaba, te da je, upravo zbog toga, na važniju poziciju u okviru Specijalne vojne operacije, mesto komandanta snaga “Jug”, došao tek u junu 2022. godine.

Nakon pomenute kontraofanzive ukrajinskih snaga na Harkovskom bojištu, brojni ruski vojno-politički komentatori, uključujući čak i one koji su nastupali na državnoj televiziji, ismevali su kompetentnost načelnika generalštaba Valerija Gerasimova i drugih ruskih generala, ali, veoma simptomatično, general Surovikin nije poimenično pominjan u tim kritikama. Šta više, vlasnik nekoliko privatnih obaveštajno-bezbednosnih kompanija bliskih ruskom ministarstvu odbrane, u okviru kojih faktički deluje i moćna paravojna formacija “Vagner”, Jevgenij Prigožin, u to vreme je u jednom od svojih javnih nastupa rekao da je “Surovikin, bez dileme, najkompetentniji general u ruskoj vojsci”.

Predsednik Putin je iznenadno saopštio odluku o imenovanju generala Surovikina za komandanta Specijalne vojne operacije 8. oktobra 2022. godine, istog dana kada se dogodila eksplozija na Krimskom mostu. Ova eksplozija je bila od strane zapadnih vojnih stručnjaka dugo i pažljivo pripremana strateška diverzija koja je, s obzirom na činjenicu da je Krimski most bio najbrži i najvažniji put snabdevanja ruskih jedinica na Hersonskom i delu Zaporoškog bojišta, značajno uticala na dalji tok operacije. Oštećenje mosta je onemogućilo prolazak teških železničkih kompozicija, što je vrlo brzo prouzrokovalo poremećaj u snabdevanju ruskih trupa gorivom, naoružanjem, municijom i drugim potrepštinama.

Procena ukrajinske komande i zapadnih vojnih savetnika je bila da se ruske trupe neće povući sa desne obale Dnjepra i šireg reona grada Hersona, da će istrajavati u odbrani zauzetih položaja po svaku cenu, da će se postepeno naći u okruženju ukrajinskih trupa i da će, zbog velikih problema u snabdevanju municijom, na kraju, biti uništene. Posebnu opasnost po ruske trupe u gradu Hersonu (na desnoj obali Dnjepra) predstavljala je mogućnost izvođenja diverzije na velikoj brani kod Nove Kahovke u kom slučaju bi došlo do plavljenja terena na levoj obali Dnjepra, dok bi ruske trupe na desnoj obali ostale odsečene. Uništenje veće grupacije ruskih snaga kod grada Hersona omogućilo bi dalje napredovanje ukrajinske armije ka Krimu, što je bio jedan od strateških zadataka ukrajinske armije na ovom delu vojišta.

Diverzija na Krimskom mostu je bila ne samo ogroman propust ruskog obaveštajno-bezbednosnog sistema, već i najteži trenutak za Rusiju u dotadašnjem toku vojne intervencije. Čini se da je upravo ta diverzija ključno doprinela gubitku poverenja predsednika Putina u rusko vojno rukovodstvo, plan Specijalne vojne operacije i da je dovela do sazrevanja odluke prvog čoveka Rusije da su neophodne radikalne promene.

Manje je poznato da se ni ruska vojna operacija u Siriji, do imenovanja generala Surovikina za komandanta operacije, nije odvijala po planovima ruske vojne komande. General Surovikin je, po preuzimanju komande u Siriji, znatno intenzivirao upotrebu strateške bombarderske avijacije. Ruske vazdušne snage su brutalnim bombardovanjima uništile vojnu infrastrukturu ISIS, a Surovikin je zbog toga dobio nadimak General Armagedon.

Oni koji su bili bolje upoznati sa rezultatima generala Surovikina tokom komandovanja ruskom vojnom intervencijom u Siriji mogli su da pretpostave šta će uslediti i na ukrajinskom vojištu. Dva dana po preuzimanju komande nad Specijalnom vojnom operacijom ruske vazdušno-kosmičke snage su preduzele prvi talas vrlo intenzivnih napada na elektroenergetska postrojenja u više ukrajinskih gradova. U nekoliko takvih talasa skoro dve trećine ukrajinske energetske infrastrukture je ozbiljno oštećeno. Iako su zapadni mediji ove napade nastojali da predstave isključivo kao rusku osvetu ukrajinskim civilima za pretrpljene vojne poraze, istina je da je ovim napadima naneta značajna, strateška šteta ukrajinskom odbrambenom sistemu, a posebno protivvazdušnoj odbrani, fabrikama za proizvodnju municije i servisnim centrima borbene tehnike. Bilo je to ono što su ruske vazdušno-kosmičke snage propustile da učine u prvim nedeljama vojne intervencije, a pre angažovanja kopnenih trupa jer je vazdušna kampanja, kao prva faza modernih oružanih sukoba, izostala, o čemu će više biti reči u nastavku ovog teksta.

General Surovikin je doneo dve, za rusku vojno i političko rukovodstvo, vrlo bolne, ali nužne odluke. Prva je bila odluka o povlačenju ruskih trupa na levu obalu Dnjepra kod grada Hersona, što je značilo ne samo prepuštanje gotovo celog grada ukrajinskim snagama, nego i odustajanje od vojnih ambicija u pravcu prema gradovima Nikolajevu i Odesi. Ovaj potez je bio racionalna odluka ruskog generala kojom je glavnina ruskih snaga kod Hersona sačuvana od opkoljavanja i postepenog uništenja. Iako se za povlačenje iz Hersona slobodno može reći da predstavlja konačan poraz plana Specijalne vojne operacije, to nije bio i kraj rata. Ruski vojni resursi su ostavljali dovoljno prostora za taktička povlačenja i poraze, kontrolu štete i upravljanje kriznim situacijama.

Još važnija odluka generala Surovikina bila je konačno odustajanje od plana Specijalne vojne operacije, odnosno odluka o promeni strategije. Vojna operacija je sužena na Donjecku i deo Zaporoške oblasti, što je relaksiralo ruske trupe na drugim delovima vojišta. Umesto forsiranja prodora ruskih oklopno-mehanizovanih jedinica na različitim bojištima, bez odgovarajuće logistike i vazdušne podrške, pokreti ruskih trupa su znatno smanjeni, a dejstva artiljerijskih jedinica i jurišne avijacije pojačana. Mogućnost ukrajinskih trupa da iskorišćavaju greške ruskih snaga u toku izvođenja obimnih manevara je, tako, znatno smanjena. Bio je to potez koji je poremetio očekivani tok stvari za ukrajinsku vojnu komandu. U besomučnoj razmeni artiljerijske vatre ukrajinske snage su nadjačane jer je ruska armija raspolagala sa znatno više artiljerijskih sredstava i municije.

Ruska armija je prešla na neku vrstu pozicionog rata sa koncentrisanjem sile samo na onim delovima bojišta koji su imali veći taktički značaj za buduće operacije. Paravojna formacija “Vagner” se mnogo intenzivnije uključila u izvršavanje pešadijskih zadataka, što je dodatno rasteretilo regularnu rusku armiju. Bio je to recept koji je oproban u Siriji, nakon što je komandu nad ruskom vojnom intervencijom preuzeo general Surovikin – recept koji je tada dao odlične rezultate.

Precizno definisanje taktičkih ciljeva uzimanjem u obzir stvarnih mogućnosti ruskih trupa i stanja borbene tehnike, kojom je ruska armija raspolagala u Ukrajini, uskoro je počelo da daje rezultate. Našavši se pod intenzivnim dejstvima ruske artiljerije i jurišne avijacije, ukrajinske snage su, posle nekoliko meseci nanošenja gubitaka ruskim trupama i vraćanja okupiranih teritorija, doživele prve poraze u regionu grada Bahmuta u Donjeckoj oblasti.

Ovakva promena na terenu, a posebno ukrajinski gubici prilikom odbrane Bahmuta, izazvali su veliko nezadovoljstvo u ukrajinskom vojnom rukovodstvu. Promena ruske strategije je očigledno izazvala nervozu i u američkoj komandi i NATO paktu jer je brzo doneta odluka o slanju znatno veće vojne pomoći Ukrajini u vidu artiljerijske municije, modernih zapadnih tenkova, kao i obećanja da će uskoro stići i borbeni avioni.

Zapad je sukob u Ukrajini od samog početka posmatrao kao priliku za iscrpljivanje i destabilizaciju Rusije. Odustajanjem od ideje specijalne vojne operacije i promenom ratne strategije od strane generala Surovikina, rat u Ukrajini postao je neočekivano iscrpljujuć i za Ukrajinu i njene zapadne saveznike.

Rumunski ekspert za nacionalnu bezbednost i bivši oficir ratnog vazduhoplovstva, Valentin Vasilesku, napisao je da se general Surovikin pokazao mnogo opasnijim, nego što je Zapad to mogao da pretpostavi. Vasilesku smatra da je general Surovikin delimično primenio vojno učenje pod nazivom “Indirektan pristup” britanskog oficira i znamenitog vojnog teoretičara B.H. Lidel Harta. Inspirisan ogromnim žrtvama u prvom svetskom ratu, Hart je 1941. godine objavio knjigu “Strategija indirektnog pristupa” u kojoj je izneo ideju po kojoj frontalni pristup vođenju rata treba zameniti novom vojnom strategijom, čiji je važan deo lišavanje protivnika resursa za dalje vođenje rata što dovodi do izbacivanja iz fizičke i psihološke ravnoteže i predstavlja uvod u konačan poraz.

General Surovikin je tri meseca nakon preuzimanja komande nad operacijom u Ukrajini iznenada razrešen te dužnosti pa je nastavio da obavlja “samo” dužnost komandanta celokupnih ruskih vazdušno-kosmičkih snaga. Na mesto komandanta Specijalne vojne operacije postavljen je, niko drugi, nego načelnik generalštaba ruske armije, general Valerij Gerasimov. Zvanično, predsednik Putin je ovom kadrovskom kombinatorikom želeo da i formalno istakne značaj koji je vojna operacija poprimila za Moskvu. Nezvanično, kako to vrlo često biva u vojsci, na ovaj način se nastojalo očuvati bespogovorno poverenje u hijerarhiju vojne komande, iako se već uveliko govorilo da će, sasvim izvesno, u dogledno vreme, general Surovikin biti novi prvi čovek ruske armije.

3.2. Izostanak vazdušne kampanje kao prve faze oružanog sukoba

Tokom Zalivskog rata, u kome su trupe američke vojske i 34 savezničke države porazile iračku armiju, dosledno je primenjena doktrina Vazdušno-kopnene bitke, koja je u to vreme bila zvanična vojna doktrina SAD, a koja je i danas važan deo nove zvanične doktrine pod nazivom Operacija punog spektra. Doktrina Vazdušno-kopnene bitke je snažno uticala i na vojnu doktrinu ruske armije koja je od raspada SSSR imala čak četiri izdanja.

Vazdušno-kopnena bitka, krajnje simplifikovano govoreći, predviđala je dve glavne faze oružanog sukoba: fazu vazdušne kampanje i fazu angažovanja kopnenih trupa. Prema ovoj doktrini tri osnovna cilja vazdušne kampanje su: a) uništenje strateških protivničkih ciljeva (posebno sistema protivvazdušne odbrane), kako udarima sa distance balističkim i krstarećim raketama, tako i klasičnim bombardovanjem od strane borbene avijacije upotrebom navođenih i nenavođenih avio bombi, b) uspostavljanje pune kontrole nad protivničkim vazdušnim prostorom putem lovačke avijacije i sistema protivvazdušne odbrane c) nastavak vazdušnih udara po ciljevima u tzv. operativnoj dubini protivnika (skladištima naoružanja, opreme i goriva, saobraćajnoj infrastrukturi, telekomunikacionim čvorištima, oklopno-mehanizovanim kolonama itd), što treba da oteža, odnosno da onemogući snabdevanje protivničkih trupa, kao i da prekine komunikaciju između jedinica i jedinica i komandi.

Uspešno ostvarenje trećeg cilja vazdušne kampanje se smatra ključnim uslovom za uspešan ishod celokupne bitke pa je doktrina Vazdušno-kopnene bitke predviđala početak kopnenih dejstava tek u trenutku kada se nanese dovoljno velika šteta ciljevima u operativnoj dubini protivnika. Tako su prve američke kopnene snage ušle na teritoriju Iraka tek 15. februara, nakon čak dvadeset devet dana intenzivne vazdušne kampanje i uništavanja iračke vojne i civilne infrastrukture. O žestini te vazdušne kampanje slikovito govori podatak da je od ukupno 2800 aviona, koliko su SAD i saveznici angažovali u Zalivskom ratu, bilo oko 2400 borbenih aviona – bombardera, lovačkih i jurišnih aviona.

Oružani sukob u Ukrajini je, očekivano, započeo inicijalnim vazdušnim udarima balističkim i krstarećim raketama po strateškim ciljevima, ali je, iznenađujuće, već nakon prva 2-3 sata vazdušnih dejstava, ruska komanda počela sa uvođenjem kopnenih trupa na ukrajinsko vojište na severu i severoistoku Ukrajine na pravcima ka Kijevu, na istoku ka Harkovu i na jugu, u regionu Donbasa, kao i na pravcima ka Hersonu i Melitopolju.

Vazdušni udari ruske armije u dubini ukrajinske teritorije su izvođeni isključivo upotrebom balističkih projektila kratkog dometa Iskander i više modela krstarećih raketa, što se još jednom pokazalo kao velika strateška prednost u odnosu na protivnika koji ne raspolaže takvim vrstama naoružanja. Balistički projektili i krstareće rakete su moćno oružje kojim se, upravljanjem sa bezbedne udaljenosti, nanose ogromna oštećenja na vojnoj i civilnoj infrastrukturi koja može služiti u vojne svrhe. Međutim, ovo tehnološki napredno oružje ima i dva značajna ograničenja. Prvo je visoka cena balističkih i krstarećih raketa u odnosu na cenu avio bombi, koja ovo naoružanje čini previše skupim za napade na ciljeve koji imaju samo manji taktički značaj. Drugo ograničenje se ogleda u tome što balističke i krstareće rakete napadaju ciljeve na osnovu unetih koordinata poznatih pozicija na kojima se ciljevi nalaze. Mogućnost efikasnih napada na mobilne ciljeve (pokretni PVO sistemi, oklopno-mehanizovane kolone itd) veoma je mala. Zbog toga su vazdušni udari koji se izvode od strane bombarderske avijacije iz vazdušnog prostora protivnika, blizu potencijalnih ciljeva, što omogućava kratko vreme reagovanja pa čak i neposrednu detekciju ciljeva, nezamenljivi.

Ruska avijacija je sve vreme korišćena, ali na ekstenzivan način. Ruski strateški bombarderi Tu-95 i Tu-160 su iz vazdušnog prostora Rusije i Belorusije lansirali većinu upotrebljenih krstarećih raketa, a ruski višenamenski i jurišni borbeni avioni i lovačka avijacija su bili aktivni, po pravilu, samo u zoni kontakta ruskih i ukrajinskih trupa. Prodora ruskih avijacijskih borbenih grupa u čijem bi sastavu bili, na primer, strateški bombarderi Tu-22M koji vrše klasična bombardovanja upotrebom navođenih i nenavođenih avio bombi, sa izuzetkom napada na kombinat Azovstal u Mariupolju u maju mesecu, nije bilo.

Najdetaljniju analizu o načinima korišćenja i učinku ruske avijacije u ratu u Ukrajini objavio je The Royal United Services Institute (RUSI), britanski tink-tenk za oblasti odbrane i bezbednosti, pod nazivom “Ruski vazdušni rat i ukrajinske protivvazdušne potrebe” (“The Russian Air War and Ukrainian Requirements for Air Defense”).

3.2.1. Razlozi za izostanak vazdušne kampanje ruske avijacije kao prve faze oružanog sukoba u Ukrajini

U brojnim open-source obaveštajnim analizama i izveštajima navodi se više razloga. Kao jedan od mogućih razloga navodi se relativno mali broj borbenih aviona koje je ruska armija angažovala.  Za izvođenje vojne intervencije u Ukrajini ruska komanda je angažovala tek nešto više od 300 borbenih aviona. Ako se ima u vidu da su SAD i saveznici u Zalivskom ratu angažovali oko 2400 borbenih aviona, pitanje koje se nameće je zašto tako mali broj ruskih aviona? Intervenciju u Ukrajini Rusija je sprovela sama, bez saveznika, a u Zalivskom ratu su vojnu intervenciju sprovele trupe SAD i 34 savezničke države od kojih su mnoge, takođe, angažovale svoje borbene avione. Osim toga, samo SAD raspolažu sa 2740 borbenih aviona, dok Rusija poseduje njih 1511. Kada se uzmu u obzir svi ovi podaci, jasno je da Rusija nije mogla da obezbedi ni približno onoliko borbenih aviona koliko su u Zalivskom ratu angažovale SAD i saveznici pa, samim tim, nije mogla preduzeti ni vazdušnu kampanju koja bi bila slična onoj u Iraku.

Drugi razlog koji se često navodi jeste tvrdnja pojedinih zapadnih vojnih i vazduhoplovnih stručnjaka da ruske vazdušno-kosmičke snage u ovoj fazi reorganizacije i modernizacije još uvek nisu dovoljno osposobljene za izvođenje kompleksnih vazdušnih operacija koje podrazumevaju istovremenu upotrebu većeg broja borbenih aviona u vazdušnom prostoru protivnika koji ima opremljenu i dobro organizovanu protivvazdušnu odbranu. Tvrdi se da ruski piloti, zbog visoke cene goriva i servisiranja borbenih aviona, nemaju dovoljan broj sati naleta, odnosno da nemaju dovoljno vežbi za tako kompleksne vazdušne operacije. Zapadni stručnjaci priznaju da je ruska avijacija imala značajne rezultate u dejstvima protiv ISIS-a u Siriji, ali ističu da su to bile male i relativno jednostavne vazdušne operacije, najčešće sa dve do četiri letelice protiv protivnika koji, praktično, nije imao protivvazdušnu odbranu.

Organizovana i relativno dobro opremljena protivvazdušna odbrana ukrajinske armije je još jedan od razloga koji se navode u pokušaju odgovora na pitanje zašto ruska komanda nije sprovela vazdušnu kampanju pre angažovanja kopnenih trupa. Pre početka oružanog sukoba ukrajinska armija je imala čak 100 aktivnih baterija PVO sistema dalekog dometa S-300, značajan broj PVO sistema srednjeg dometa 2K12 Kub, 9K37 Buk i 9K330 Tor, kao i PVO sistema kratkog dometa 2K22 Tunguska i 9K33 Osa. Uz sve to, ukrajinska protivvazdušna odbrana je mogla da računa i na podršku zapadnih zemalja, pre svega u vidu informacija o kretanju i pozicijama ruskih letelica do kojih zapadne armije dolaze preko svojih zemaljskih i vazdušnih sistema za elektronsko izviđanje i rano upozoravanje.

Jedan od najvažnijih razloga za izostanak vazdušne kampanje kao početne faze sukoba se, često, ispušta iz vida. Ukrajina se skoro osam godina pripremala za rusku vojnu intervenciju uz ogromnu podršku zapadnih obaveštajaca i vojnih stručnjaka različitih specijalnosti. U tom periodu je, u sklopu ratnih priprema, izvršena i svojevrsna diverzifikacija potencijalnih ciljeva vazdušnih udara, najčešće tako što su velika skladišta naoružanja, municije i druge borbene i neborbene opreme, goriva i svih drugih ratnih potrepština zamenjena većim brojem manjih skladišta. Na taj način je postignuto nekoliko značajnih odbrambenih efekata. Prvi je olakšano i ubrzano snabdevanje ukrajinskih trupa na frontu. Drugi je minimalizovanje štete koja bi nastala u slučaju uspešno izvedenih vazdušnih napada. Treći, možda i najvažniji, je taj što su ovi, manji ciljevi postali teži za otkrivanje i komplikovaniji za uništavanje jer je sada bilo neophodno angažovati znatno veći broj krstarećih i balističkih raketa, kao i znatno veći broj naleta borbenih aviona što bi dovelo do osetnog povećanja troškova rata, ali i rizika od gubitaka usled dejstva ukrajinske protivvazdušne odbrane.

Ukrajinska komanda i zapadni vojni stručnjaci su ispravno procenili da je ključ uspešne odbrane u usporavanju naleta ruskih trupa i žilavom držanju kontrole nad odbrambenim pozicijama kroz očuvanje logistike, što se može postići samo ako se borbena tehnika, rezerve goriva, municije i druge ratne potrepštine učine teško dostupnim ruskim raketama i avio bombama.

Kada se diverzifikaciji ukrajinskih skladišta pridoda da Rusija ne može obezbediti ni približan broj borbenih aviona koji su koalicione snage imale u Zalivskom ratu, kao i činjenica da je Ukrajina pre početka rata imala opremljenu i dobro organizovanu PVO, postaje jasno da je ruska komanda, zapravo, ispravno procenila da intenzivna vazdušna kampanja, nalik onoj u Zalivskom ratu, ne bi bila ni efikasna, ni racionalna.

3.2.2. Koje su posledice izostanka vazdušne kampanje kao prve faze oružanog sukoba u Ukrajini?

Pomenuta ispravna procena ruske vojne komande istovremeno je bila i glavni uzrok neuspeha plana Specijalne vojne operacije. Brzi pokreti oklopno-mehanizovanih kolona sa namerom da se okruže veliki gradovi i veće formacije protivnika (tzv. izolacija bojišta), dobra su ideja samo ako je prethodno uspešno sprovedena vazdušna kampanja, odnosno samo ukoliko je “utišana” protivnička PVO, uspostavljena potpuna kontrola vazdušnog prostora i ako su prekinuti lanci snabdevanja protivničkih trupa na odbrambenim položajima. U suprotnom, napadač nailazi na, praktično, netaknute brojčano nadmoćnije odbrambene snage sa očuvanim linijama snabdevanja.

Ruske vazdušno-kosmičke snage nisu uspele da uspostave potpunu kontrolu ukrajinskog vazdušnog prostora, niti da “utišaju” ukrajinsku PVO pa je zadatak frontovske avijacije (jurišni avioni i helikopteri), koji se sastoji u pružanju vazdušne podrške kopnenim trupama, bio znatno otežan na svim bojištima, a kopnene snage ruske armije su sve vreme bile izložene bočnim napadima, što je znatno usporavalo manevar pa su se vrlo brzo našle u taktički veoma složenoj i nepovoljnoj situaciji.

Za ruske kopnene trupe na ukrajinskoj teritoriji problem je bilo i to što nisu mogle da računaju ni na snabdevanje vazdušnim putem jer je dolazak transportnih aviona bio preveliki rizik zbog velikog broja ukrajinskih PVO sistema koji su bili aktivni. Ruske vazdušno-desantne snage su već u prvim satima vojne operacije uspešno zauzele aerodrom Antonov, koji ima, praktično, strateški značaj jer se nalazi na manje od deset kilometara od Kijeva. Aerodrom je trebalo da posluži kao vazdušna baza za dopremanje dodatnih snaga i municije, ali, kako rusko vazduhoplovstvo nije uspostavilo potpunu kontrolu vazdušnog prostora, niti nanelo veće gubitke ukrajinskim snagama u širem regionu aerodroma, ruski transportni avioni nikada nisu sleteli na aerodrom, a ruske vazdušno-desantne snage na aerodromu su se našle pod velikim pritiskom ukrajinskih kopnenih jedinica i jurišnih aviona koji su u nekoliko navrata bombardovali aerodrom. Neuspešno uspostavljanje vazdušnog mosta ka aerodromu Antonov smatra se jednim od glavnih razloga za neuspeh ofanzive na Kijevskom bojištu.

Isti problem je doveo i do povlačenja ruskih trupa iz Hersona. Nakon diverzije na Krimskom mostu, koji je bio najkraći i glavni put snabdevanja, ruske trupe su upale u svojevrsni logistički košmar jer je dopremanje municije i goriva kopnenim putem bilo znatno otežano, a dopremanje vazdušnim putem nije bilo moguće zbog visokog rizika po transportne avione.

3.3. Drugi problemi sa kojima su se ruske snage suočile tokom izvođenja vojne intervencije

3.3.1. Poteškoće u primeni novog sistema komande i kontrole (C2)

Ruska armija je u Ukrajini prvi put isprobala potpuno novi informatički sistem komandovanja i kontrole (C2) putem koga se vrši prikupljanje i obrada velikog broja različitih informacija o pozicijama i stanju sopstvenih snaga i borbene tehnike, okruženju i protivničkim trupama. Ove informacije se prikupljaju i obrađuju u svrhu donošenja odluka od strane odgovarajućih komandi sa ciljem ubrzavanja korišćenja snaga i sredstava, pravilnog određivanja tempa vojnih operacija, utvrđivanja stepena uništenja protivničkih ciljeva i preživljavanja soptvenih trupa. U pitanju je, dakle, jedan zaokružen informatički sistem putem koga vojne komande u realnom vremenu imaju uvid u stanje na bojištu, odnosno celokupnom vojištu.

C2 sistem objedinjuje sve komande u jedinstveni sistem komandovanja. Po prvi put u istoriji ruskih oružanih snaga operacijom je simultano komandovano iz komandnih centara četiri vojna okruga, a ceo proces je, na strateškom nivou, nadziran od strane Kontrolnog centra nacionalne odbrane koji se nalazi u zgradi ministarstva odbrane Ruske Federacije. Komandni centri četiri vojna okruga su, na taj način, prvi put samostalno upravljali vazdušnim snagama, kopnenim jedinicama, jurišnom avijacijom kopnenih snaga, raketnim, vazdušno-desantnim i specijalnim jedinicama ruske armije. Komandi centar Južnog okruga je, pored navedenih, upravljao i mornaričkim i mornaričko-desantnim snagama.

U vezi sa novim C2 sistemom ruske armije posebno su interesantni izveštaji britanske vojno-obaveštajne službe (DI), koji su dostavljeni britanskoj open-source vojno-obaveštajnoj organizaciji Jane’s Information Group (skraćeno: Janes). U ovim izveštajima se navodi da, iako je prva primena novog ruskog sistema za komandovanje i kontrolu bila praćena brojnim problemima i propustima, koji su bili jedan od glavnih razloga za lošu komunikaciju ruskih jedinica i komandi i nedovoljno efikasnu koordinaciju, sama činjenica da ruska armija poseduje i u ratnim uslovima uvežbava primenu ovakvog sistema, treba ozbiljno da zabrine zapadne vojne stručnjake jer se može očekivati da će sledeća primena biti znatno efikasnija.

3.3.2. Mali broj angažovanih vojnika

Za izvođenje ovako složene vojne operacije ruska komanda je angažovala izuzetno mali broj vojnika, što se kasnije pokazalo kao ozbiljan problem, naročito na Kijevskom i Harkovskom bojištu, prilikom neuspešnih pokušaja ruske armije da ove gradove stavi u okruženje. Iako se podaci o broju ruskih vojnika koji su inicijalno upućeni u Ukrajinu drastično razlikuju, kada se broj bataljonskih taktičkih grupa, koje su zapadni analitičari i istraživači mesecima uredno popisivali, pomnoži sa prosečnim brojem vojnika koje jedna bataljonska taktička grupa može imati, dolazi se do brojke od 100.000 – 120.000 vojnika. Pri tom, treba imati u vidu i to da svi ti vojnici nisu deo borbenih jedinica, kao i da svi pripadnici borbenih jedinica nisu u prvi mah upućeni na ukrajinsko vojište, već je deo njih ostao u svojim bazama na teritorije Rusije i Belorusije. Poređenja radi, u Zalivskom ratu, armije SAD i 34 savezničke države su za napad na Irak angažovale 960.000 vojnika. Pri tom, ratni plan koalicionih snaga je predviđao zauzimanje samo dela iračke teritorije, bez Bagdada i još nekoliko većih gradova u Iraku.

3.3.3. Nedovoljna obučenost i pripremljenost ruskih trupa

Decenije tehnološkog zaostajanja Sovjetskog Saveza, a kasnije i post-sovjetske Rusije, u odnosu na američke i zapadnoevropske odbrambene sisteme dovelo je do toga da se najveći deo novca koji je izdvajan za sprovođenje vojne reforme iz 2008. godine trošio na hvatanje koraka sa savremenim vojnim tehnologijama, posebno sa razvojem tzv. precizno vođene municije (balističke i krstareće rakete, vođene avio-bombe) i modernizaciju ratne mornarice i RV i PVO. Na taj način su drugi elementi ruske armije, naročito logistika i podizanje borbene gotovosti kroz velike i skupe vojne manevre, ostali uskraćeni za finansijska sredstva.

Među brojnim primerima propusta u obuci i pripremama pripadnika ruske armije u toku izvođenja vojne operacije u Ukrajini izdvajaju se slučajevi veoma lošeg organizovanja ruskih motorizovanih i oklopno-mehanizovanih kolona. U jednom takvom slučaju, ilustracije radi, prilikom napredovanja ka gradu Hersonu, došlo je do napada na kolonu od strane ukrajinskog drona turske proizvodnje Bayraktar TB2. Udaljenost između vozila u koloni je bila premala, a poseban propust je bio u tome što se nekoliko kamiona-cisterni kretalo jedan iza drugog, dok su se u njihovoj blizini nalazili kamioni sa tenkovskom i drugom municijom. Iako operateri koji upravljaju dronovima kolone napadaju najčešće tako što najpre gađaju neko od prednjih i zadnjih vozila, kako bi otežali izvlačenje ostalih vozila iz zone dejstva u nameri da pogode još neke ciljeve u koloni, u ovom slučaju je izbor bio lak pa je operater pogodio cisternu (ili kamion sa municijom) u sredini kolone. Eksplozija tog vozila je izazvala požar, a, potom, i eksplozije još nekoliko cisterni i kamiona sa municijom koji su se nalazili u blizini. Na taj način je niz vozila uništeno samo jednim pogotkom. Gubici su, svakako, mogli biti manji da su visokorizična vozila sa gorivom i municijom bila pravilno raspoređena u koloni, a razmak između svih vozila znatno veći. Bila je to posledica nedostatka borbenog iskustva ruskih oficira, ali i propusta u procesu obuke koja mora biti tako osmišljena i izvedena da na najbolji mogući način simulira realne ratne situacije.

3.3.4. Nedostatak savremenog i visokotehnološkog naoružanja i opreme

Ruske trupe su u Ukrajinu upućene sa velikom količinom zastarelog naoružanja i vojne opreme. Ova konstatacija se posebno odnosi na borbena i neborbena vozila i sredstva veze.

Na brojnim video-snimcima su se mogli videti zastareli oklopni transporteri BTR familije (BTR-60, BTR-70, BTR-80, BTR-90), stara borbena vozila pešadije BMP-1 i BMP-2, borbena vozila izrađena za specijalne potrebe vazdušno-desantnih snaga BMD-1 i BMD-2 pa čak i prastari tenkovi T-62. Pretežni deo ruskih tenkovskih snaga u Ukrajini čine tenkovi T-72 i T-80 koje je, takođe, pregazilo vreme.

Ruska armija poseduje ogroman broj ovih vozila pa je bilo očekivano da znatan broj bude poslat na ukrajinsko ratište, posebno s obzirom na činjenicu da Ukrajina ne raspolaže modernijim oklopom. Iako ova odluka ima svoju ratnu logiku, korišćenje vozila koja su stara nekoliko decenija je napravilo ozbiljan logistički problem. Česti kvarovi i drugi problemi sa starijim vojnim vozilima značajno su usporavali manevar ruskih jedinica. Takođe, mnogo takvih vozila je usled različitih kvarova, jednostavno, odbačeno pored puta, što je dalo priliku ukrajinskoj strani da ih prikaže kao vozila uništena u toku borbe.

Dovedena je u pitanje i adekvatnost pojedinih tipova borbenih vozila. Radi se, konkretno, o borbenim vozilima ruskih vazdušno-desantnih snaga iz poznate BMD familije. Ova vozila su izrađena sa oklopom od aluminijuma pa su zbog toga male mase i visokopokretljiva. Ruska doktrina upotrebe vazdušno-desantnih snaga još od vremena SSSR predviđa i izbacivanje ovih vozila iz transportnih aviona putem specijalnih padobrana i platformi. Svrha je angažovanje vozila u veoma kratkom roku po prizemljenju. U teoriji, to daje ogromnu brzinu dejstva vazdušno-desantnim snagama, ali, u praksi, ruska armija je jedina u svetu koja još uvek planira takvu vrstu masivnog vazdušnog desanta.

Rat u Ukrajini je pokazao da je u XXI veku mogućnost padobranskog desanta većih formacija znatno manja, nego što je to bio slučaj u ranijim oružanim sukobima. Neki stručnjaci smatraju da će u budućnosti padobranski desant, po pravilu, biti rezervisan za specijalne snage i izvođenje specijalnih, strateških operacija. U tom smislu se postavlja pitanje opravdanosti proizvodnje čitave familije borbenih vozila sa aluminijumskim oklopom u situaciji kada se ona neće izbacivati padobranom, već će se prevoziti transportnim avionima, ili će pristizati na bojište kopnenim putem. Najveći nedostatak ove familije vozila je u tome što se u toku sukoba u Ukrajini pokazalo da, zbog aluminijumskog oklopa, ne pružaju dovoljnu zaštitu i imaju smanjenu mogućnost preživljavanja na bojištu u slučaju direktnih pogodaka.

U nekoliko analiza, koje su objavljene na vebsajtu pomenutog britanskog tink-tenka Royal United Services Institute (RUSI), iznete su tvrdnje da ruska armija i dalje ima problema sa taktičkim sredstvima veze. Ti problemi se ogledaju u nedovoljnoj snabdevenosti jedinica savremenim vojnim taktičkim radio-uređajima. Neke jedinice poseduju moderne radio-uređaje R-187P Azart i  R-168 Aqueduct, a jedan broj jedinica zastarela sovjetska sredstva veze R-123 i R-173, koja se često kvare i ne pružaju dovoljnu zaštitu komunikacije. Upotreba sredstava veze različitih generacija i nivoa zaštite radio-saobraćaja znatno otežava komunikaciju jedinica i komandi i usporava izvršavanje postavljenih zadataka. Uzrok ovog problema, prema nekim izvorima iz Rusije, leži u ozbiljnoj korupciji u ruskoj armiji. Proizvodnja i nabavka dovoljnog broja savremenih i pouzdanih taktičkih sistema veze je jedan od prioritetnih zadataka ruske armije u bliskoj budućnosti.

Pojedini ruski vojnici su u svojim objavama na internetu tvrdili da su komandanti nekih jedinica svoje štabove stalno formirali sve dalje i dalje od zone borbenih dejstava pa su na taj način, na kraju, bili van dometa vojnih radio-uređaja. U takvim situacijama komandiri su bili primorani da koriste civilne mobilne telefone da bi ostvarili komunikaciju sa komandama što je ukrajinskim i zapadnim obaveštajcima omogućilo da prisluškuju komunikacije, ali i da lociraju pozicije komandi i usmere artiljerijske i vazdušne napade ka njima. Na taj način je, navodno, ubijeno sedam ruskih generala u dosadašnjem toku rata.

Vojno-tehnološko sustizanje konkurencije u NATO paktu je apsolutni prioritet vojne reforme iz 2008. godine. Zbog toga su modernizacija postojećeg naoružanja i opreme, koji su ocenjeni kao perspektivni, i proizvodnja novog, modernog naoružanja odneli prevagu u potrošnji novca koje je izdvojen za sprovođenje vojne reforme, a na uštrb razvoja logistike i podizanja borbene gotovosti jedinica.

Prema zvaničnim podacima ruskog ministarstva odbrane iz 2017. godine vojna reforma je dala dobre rezultate u pogledu modernizacije naoružanja i opreme pa je moderno naoružanje činilo 73% ukupnog naoružanja vazdušno-kosmičkih snaga, 79% ukupnog naoružanja strateških nuklearnih snaga, 45% ukupnog naoružanja kopnenih snaga i 53% ukupnog naoružanja ratne mornarice.

Od trenutka započinjanja vojne reforme iz 2008. godine ruski proizvođači naoružanja su uspeli da isporuče velike količine modernog naoružanja koje je osmišljeno u vreme SSSR kao što su, primera radi, balističke rakete kratkog dometa Iskander, krstareće rakete Kalibar, borbeni avioni Su-30, Su-34 i Su-35, značajno modernizovana verzija tenka T-72, sa oznakom T-72B3, tenk T-90, protiv-vazdušni sistem dalekog dometa S-400 i dr.

Sa izuzetkom proizvodnje hipersoničnih raketa Kh-47M2 Kindžal i 3M22 Cirkon, koje predstavljaju izuzetan vojno-tehnološki napredak, ruska vojna industrija nije bila toliko uspešna u pogledu proizvodnje drugog savremenog naoružanja koje je dizajnirano u periodu nakon raspada SSSR pa je, primera radi, proizvedeno samo 10 primeraka višenamenskog borbenog aviona pete generacije sa stelt karakteristikama Su-57, od ukupno 74 letelice, koliko je naručeno od strane ruskog ministarstva odbrane. Druga letelica pete generacije, Su-75, ući će u serijsku proizvodnju 2026. godine. Su-57 i Su-75 bi u budućnosti postepeno trebalo da zamene letelice Su-27 i MiG-29. Dugo očekivani novi strateški bombarder sa stelt karakteristikama, Tupoljev PAK DA, koji će značajno unaprediti rusku stratešku bombardersku avijaciju, trebalo bi da uđe u serijsku proizvodnju 2027. godine.

Slična situacija je i sa nizom borbenih i neborbenih vozila koja se izrađuju na tzv. Armata univerzalnoj borbenoj platformi. Najznačajniji predstavnici ove savremene familije vojnih vozila su novi borbeni tenk T-14 Armata, teško borbeno vozilo pešadije T-15 Barbaris, srednji oklopni transporter Kurganec-25, koja postepeno treba da zamene tenkove T-72B3, T-80 i vozila BMP i BMD familije, Tu su i borbena vozila Bumerang K-16 i Bumerang K-17, koja treba da zamene vozila BTR familije i druga borbena i neborbena vozila. Ispitivanja ovih vozila su još uvek u toku pa nijedno od njih još uvek nije ušlo u serijsku proizvodnju.

Ruska armija je vrlo dobro opremljena različitim izviđačkim dronovima. Situacija je drugačija kada se radi o borbenim dronovima. Rusija radi na razvoju nekoliko modela borbenih dronova (Kronshtadt Helios, Kronshtadt Orion-E, Kronshtadt Sirius, Sukhoi S-70 Okhotnik-B, Sokol Altius), ali ruska armija za izvođenje ove vrste napada koristi samo jedan pravi borbeni dron ruske proizvodnje, Kronshtadt Inokhodets, i jedan model bespilotne letelice čija je primarna namena izviđanje, ali koja može nositi i naoružanje. U pitanju je Forprost-R, izraelski dron IAI Searcher koji se po licenci proizvodi u Rusiji. Oba modela su naoružana vođenim protivtenkovskim raketama. U nameri da opremi trupe borbenim dronovima koji mogu nositi i druge vrste naoružanja, pre svega laserski navođene avio bombe, Rusija je kupila iranski borbeni dron Mohajer-6.

Ruske trupe najveći nedostatak osećaju u segmentu tzv. dronova-kamikaza. U naoružanju se trenutno nalaze tri modela ruskog proizvođača ZALA (KYB, Lancet-1 i Lancet-3). U pitanju su taktički dronovi, malog doleta i manje razorne moći. Nedostatak većih kamikaza-dronova, većeg doleta i razorne moći, morao je biti nadomešten kupovinom iranskih kamikaza-dronova Shahed-131 i Shahed-136. Jedan broj ovih dronova je prerađen u ruskim fabrikama tako što su im ugrađene komponente za kontrolu leta ruske proizvodnje koje, umesto civilnih GPS, koriste ruske vojne GLONASS koordinate ciljeva, što ih je učinilo preciznijim i otpornijim na elektronske protivmere. Ruska armija je nanela značajne gubitke ukrajinskim snagama iranskim kamikaza-dronovima koristeći ih uglavnom za napade na mobilne PVO sisteme ukrajinske armije, višecevne raketne bacače HIMARS i samohodne haubice.

Kada se pogleda samo ovih nekoliko vrsta savremenog naoružanja sa čijom isporukom se kasni, čini se da su SAD i NATO preduzeli državni udar u Kijevu i ubrzanu militarizaciju Ukrajine u pravom trenutku, žureći da to bude učinjeno pre nego što prve stelt letelice ruskih vazdušno-kosmičkih snaga, savremeni tenkovi T-14 Armata i druga borbena vozila izrađena na univerzalnoj Armata borbenoj platformi značajno promene “krvnu sliku” naoružanja ruske armije. Bez ovog naoružanja je ruskoj armiji, svakako, bilo znatno otežano izvođenje vojne intervencije.

4. PROBLEMI SA KOJIMA SU SE SUOČILE UKRAJINSKE SNAGE TOKOM ORUŽANOG SUKOBA

4.1. Reforma ukrajinskih oružanih snaga u periodu od 2014. do 2022. godine

U trenutku zauzimanja Krima od strane ruskih snaga 2014. godine ukrajinska armija se nalazila u veoma lošem stanju. Prema analizama američkih i britanskih vojnih stručnjaka, koji su u to vreme započeli proces reorganizacije i modernizacije ukrajinske armije, samo oko 10.000 pripadnika ukrajinskih oružanih snaga se smatralo borbeno spremnim, a 75% naoružanja i opreme je bilo staro više od dvadeset godina. Samo dve godine kasnije ukrajinska armija je brojala 200.000 aktivnih pripadnika oružanih snaga, 900.000 rezervista sa dodeljenim ratnim rasporedom i oko 50.000 pripadnika Nacionalne garde, oružane formacije u sastavu ministarstva unutrašnjih poslova. Uporedo sa povećavanjem broja pripadnika oružanih snaga, reorganizacijom njihove strukture i povećavanjem borbene gotovosti jedinica i komandi, odvijala se i modernizacija tenkova i drugih borbenih vozila, kao i obuka u rukovanju modernim zapadnim naoružanjem i opremom koje je kontinuirano isporučivano Ukrajini.

U zapadnim vojno-obaveštajnim izvorima se kao najveći problemi u ovom periodu ističu netransparentnost u trošenju budžeta namenjenog sprovođenju vojne reforme, korupcija, monopol Ukroboronproma – državnog koncerna koji obuhvata više kompanija tzv. namenske industrije, loša koordinacija između pojedinih elemenata oružanih snaga i, posebno, veoma loše stanje u ratnom vazduhoplovstvu zbog malog broja borbenih aviona, njihove zastarelosti i loše obučenosti pilota. Svemu ovome treba dodati i činjenicu da Ukrajina nije raspolagala balističkim i krstarećim raketama što je, s obzirom na činjenicu da od ovih vrsta naoružanja gotovo da nema efikasne odbrane, predstavljalo strateški hendikep u slučaju sukoba sa Rusijom.

Za razliku od nuklearnog naoružanja koje se u trenutku raspada SSSR nalazilo u sovjetskim bazama na teritoriji Ukrajine, a nad kojim Kijev ni u jednom trenutku nije imao ni formalnu (administrativnu), ni faktičku kontrolu i koje je, na kraju, uz saglasnost Ukrajine preneto u Rusiju, Ukrajina je nasledila 49 strateških bombardera i više od 1000 krstarećih raketa sovjetske proizvodnje kh-55. Jedanaest bombardera i 582 krstareće rakete Ukrajina je prodala Rusiji, a u kuporodajnu cenu je uračunat i dug za isporučeni ruski gas, dok su preostale letelice i krstareće rakete uništene uz pomoć SAD, a po osnovu Nunn-Lugar Cooperative Threat Reduction sporazuma kome je Ukrajina pristupila. Činjenica je da je održavanje tog naoružanja u stanju borbene gotovosti za Ukrajinu bilo veoma skupo, ali je isto tako činjenica da je nedostatak naoružanja, posebno onog dalekometnog, jedan od najvećih problema ukrajinske armije nakon godinu dana sukoba. Poučno, posebno za one koji su olako skloni uništavanju starijeg naoružanja.

4.2. Organizovanje ukrajinske odbrane

Sa prvim obaveštajnim informacijama o ruskim pripremama za vojnu intervenciju ukrajinsko ministarstvo odbrane, generalštab i brojni zapadni vojni savetnici prešli su sa realizovanja generalne vojne reforme i osposobljavanja ukrajinskih oružanih snaga za slamanje pobune u Donbasu na izradu konkretnog ratnog plana odbrane od ruske invazije.

Plan ukrajinske odbrane je imao tri ključne tačke. Prva je bila namera da se onemogući uspostavljanje kontrole vazdušnog prostora i sprovođenje vazdušne kampanje od strane ruske borbene avijacije što je u značajnoj meri i postignuto zahvaljujući kako relativno dobroj opremljenosti ukrajinske protivvazdušne odbrane, tako i veštim organizovanjem dinamične protivvazdušne odbrane na taj način što su svi mobilni PVO sistemi učestalo menjali svoje pozicije, čime je znatno smanjena mogućnost efikasnih napada putem balističkih i krstarećih projektila, dok su istovremeno, zahvaljujući svojoj brojnosti, ukrajinski PVO sistemi predstavljali ozbiljnu pretnju za ruske avione.

Druga tačka plana ukrajinske odbrane bila je očuvanje logistike, što je, između ostalog, postignuto diversifikacijom potencijalnih ciljeva, odnosno zamenom manjeg broja velikih skladišta goriva, naoružanja, municije i drugih ratnih potrepština većim brojem manjih skladišta, o čemu je više rečeno u prethodnom delu ovog teksta.

Treća tačka je bila adekvatna organizacija kopnenih snaga na čijim leđima je, po prirodi stvari, bilo težište oružanog sukoba. Ukrajinska armija je na početku ruske vojne intervencije imala 39 oklopno-mehanizovanih i 9 artiljerijskih brigada koje su predstavljale jezgro kopnenih snaga ukrajinske armije. Takođe, u svakom od 27 administrativnih regiona Ukrajine formirane su brigade teritorijalne odbrane. Iako se smatralo da će jedinice teritorijalne odbrane biti poslednja linija odbrane, ispostavilo se da su na nekim delovima vojišta teritorijalci prvi došli u kontakt sa protivnikom. Kopnene snage su činile i jedinice Nacionalne garde u sastavu ministarstva unutrašnjih poslova, koje su ukupno brojale oko 50.000 pripadnika. Neki od najmotivisanijih sastava u celokupnim ukrajinskim oružanim snagama su, upravo, bili deo Nacionalne garde, poput brigada “Azov”, “Donbas” i “Spartan”.

Odlučujući o načinu na koji će organizovati odbranu Ukrajine od ruske invazije ukrajinski generalštab i zapadni vojni savetnici doneli su odluku da odbrana bude organizovana na teritorijalnom principu ne samo za jedinice teritorijalne odbrane, već i za jedinice ukrajinske armije. Ideja da će vojnici biti najmotivisaniji za suprotstavljanje napadaču ako budu u blizini svojih domova, odnosno, ako iza njihovih leđa budu njihove porodice, kasnije se pokazala potpuno ispravnom.

U Ukrajini je, tako, u eri “profesionalnih armija”, “specijalnih jedinica” i “mrežnocentričnih ratova”, pomalo neočekivano vaskrsnula vojna doktrina opštenarodne odbrane, koja je od 1969. godine bila i zvanična vojna doktrina SFRJ. Za razliku od SFRJ, u kojoj su država i sistem odbrane doživeli krupne promene sa ustavnim promenama krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, što je dovelo do toga da je sistem odbrane postao neefikasan u suprotstavljanju unutrašnjem neprijatelju i otvorenom izdajništvu, u Ukrajini je taj sistem doživeo iskušenja zbog kojih je i stvoren – suprotstavljanje spoljašnjem napadaču.

Činjenica je da su ukrajinske snage u prvih godinu dana rata demonstrirale odlučnost da se suprotstave nadmoćnijem neprijatelju, ali i da su pokazale visok nivo borbene osposobljenosti. Međutim, jedan tekst, pod nazivom “Ukrajinska armija se mora reorganizovati kako bi Rusija bila poražena” (“The Ukrainian military must reorganize to defeat Russia”), objavljen na vebsajtu Atlantskog saveta, čiji je autor bivši visoki oficir američkih vazdušno-desantnih snaga, daje drugačiji i veoma dragocen uvid u ozbiljan problem koji ukrajinske oružane snage imaju upravo zbog načina na koji su organizovane za odbranu.

Autor u ovoj analizi ukazuje na činjenicu da su jedinice ukrajinske armije organizovane regionalno, u vidu manevarskih brigada i to prema ruskom modelu, sa oko 4000 vojnika u svakoj od brigada, a da se na čelu brigada nalaze oficiri sa činom pukovnika, te da ne postoje više manevarske formacije sa odgovarajućim komandama. Posledica toga je, prema autoru, nesposobnost ovako organizovanih ukrajinskih jedinica za izvođenje ofanzivnih operacija većeg obima jer je za takve operacije neophodno postojanje manevarskih divizija i korpusa sa odgovarajućim štabovima i kvalifikovanim štapskim oficirima na čijem čelu su generali sa tri zvezdice (general-potpukovnici) koji umeju da integrišu operacije na kopnu, u vazduhu, strateške obaveštajne informacije, dalekometnu artiljerijsku vatru i odgovarajuću logistiku.

Iz pomenute analize, na ovaj način, saznajemo da ukrajinske snage imaju ozbiljan problem i da su ukrajinske najave velikih kontrofanziva, izgleda, teško ostvarive u dogledno vreme, čak i u slučaju potpuno uspešne odbrane. Teritorijalna organizacija ukrajinske odbrane se pokazala kao vrlo efikasna, naročito u situacijama kada su vešto iskorišćavani nedostaci i propusti napadača u vidu neefikasnih manevara, premalog broja trupa, loše organizovane trupne PVO, nedovoljne vazdušne podrške i oklevanja u intenzivnijoj primeni artiljerijskih sredstava, ali tako organizovana odbrana je, istovremeno, neefikasna u situacijama kada je neophodno preći u kontranapade većih razmera koji mogu značajno uticati na tok pa i ishod celokupnog oružanog sukoba, a posebno u situaciji kada je protivnik promenio strategiju i ne dozvoljava više eksploataciju sopstvenih nedostataka i grešaka.

4.3. Problemi nakon godinu dana rata

Za razliku od Rusije za koju je, nakon godinu dana rata, najveći problem loša reakcija javnosti u situacijama kada se vrše masovnije mobilizacije rezervnog sastava, Ukrajina, koja je po svim relevantnim parametrima i pre početka sukoba bila vojno inferiorna, očekivano, ima mnogo više problema.

Tri su ključna problema ukrajinske armije. Prvi je osetan nedostatak aviona, PVO sistema, tenkova i drugih borbenih vozila, artiljerijskih oruđa i municije. Nedostatak borbenih aviona je kritičan. Pomoć u vidu aviona MiG-29 iz bivših članica Varšavskog pakta još uvek ne pristiže. Ukrajinski piloti se, takođe, obučavaju u inostranstvu za upravljanje američkim višenamenskim borbenim avionima F-16, ali je veliko pitanje koliko oni, zaista, mogu biti obučeni za uspešno izvođenje borbenih misija, ako se ima u vidu da takva obuka u zapadnim armijama traje i nekoliko godina. Kada je u pitanju drugo naoružanje i oprema, Ukrajina je već dobila manji broj višecevnih raketnih bacača M142 HIMARS i samohodnih haubica, dok se isporuke američkih, britanskih i nemačkih tenkova dugo najavljuju, ali trenutno nema dokaza da su ovi tenkovi ušli na ratište.

Drugi problem je taj što je Ukrajina pretrpela velika oštećenja raznovrsne vojne i civilne infrastrukture koja bi se mogla koristiti u vojne svrhe. Razaranja fabrika municije, servisnih centara borbene tehnike, ali elektroenergetskih postrojenja su naročito kritična.

Treći problem su veliki gubici u živoj sili i fizički i psihološki zamor trupa. Bilo kakvo slanje dodatnih trupa na delove bojišta na kojima se vode borbe je rizičan jer ruska armija preti i vrši pritisak na skoro celom vojištu. Postoje podaci o novom grupisanju ruskih snaga u Belorusiji i na granici sa Sumskom oblašću.

5. GEOPOLITIČKE POSLEDICE RATA U UKRAJINI

5.1. Kraj tzv. Velikog američkog mira (Pax Americana)

Pax Americana, period relativnog svetskog mira koji je uspostavljen strahom od vojne nadmoći Sjedinjenih Američkih Država i NATO pakta, definitivno je završen. Globalna preraspodela ekonomske moći ekonomskim jačanjem država Istoka, na kraju je rezultirala i preraspodelom vojne moći i straha od rata.

Možda može zvučati paradoksalno, ali ruska vojna intervencija i rat u Ukrajini povećali su američki uticaj u Evropi i udahnuli novi život NATO paktu. SAD preko prodaje energenata i naoružanja evropskim državama ostvaruju i ogromnu finansijsku korist. Stvara se jedan novi, homogeniji zapadni svet u kome neće biti mesta za kolebljive. Nemačka i Srbija su, diverzijom na gasovodu Severni tok i pojačanim pritiskom u cilju konačnog priznanja kosovske nezavisnosti, svaka na svoj ponižavajući način, to osetile.

Vodeće sile Zapada, SAD i Velika Britanija, vrše snažan pritisak na nejake političke elite perifernih država Anglosfere. Od Finske, Estonije, Latvije, Litvanije i Poljske se očekuje da ponesu teret provokacija i, eventualnih, sukoba sa Rusijom u budućnosti. Ista situacija postoji i u odnosu na Moldaviju i Gruziju pa SAD i NATO ulažu napore da Pridnjestrovlje i Abhazija postanu novi-stari frontovi za ruske oružane snage koji bi doprineli kolapsu vojne intervencije u Ukrajini, koji SAD i NATO priželjkuju. SAD su tako zaokružile svoju ulogu “Velikog brata”, odnosno ekonomske, političke, vojne i obaveštajno-bezbednosne organizacije koja uspostavlja totalnu kontrolu nad čitavom Anglosferom i životima njenih građana.

Međutim, bez obzira na retoričku odlučnost koju zvanični i nezvanični glasnogovornici Pentagona i NATO pakta svakodnevno demonstriraju u zapadnim medijima, niko više sa sigurnošću ne može da tvrdi da bi u slučaju sukoba Rusije i neke od navedenih država članica NATO zaista i bio aktiviran Član 5 Ugovora o Severnoatlantskom savezu koji predviđa da će se napad na jednu od članica smatrati napadom na sve članice i da će, shodno tome, svaka članica preduzeti sve neophodne mere u cilju pružanja pomoći koje mogu uključivati i upotrebu oružane sile.

Za aktivaciju pomenutog člana je neophodna jednoglasna odluka svih članica Saveza, a ni dosadašnja istorija člana 5 ne ide u prilog njegovoj efikasnoj primeni u slučaju oružanog sukoba neke od članica sa državom koja nije član NATO pakta. Naime, kada su jedinice sirijske armije napale turske trupe u pograničnom području, Turska je, u nameri da podeli odgovornost i teret troškova za preduzimanje vojne operacije protiv sirijske armije, najavila pokretanje postupka za aktivaciju člana 5, ali joj je tom prilikom iz sedišta NATO diskretno sugerisano da to ne čini jer su izgledi na uspeh veoma mali, između ostalog i zato što Turska ima dovoljno veliku armiju da može sama da odbije takve napade.

NATO nije imao hrabrosti da prijemom u svoje članstvo i raspoređivanjem trupa u Ukrajini i formalnopravno uključi teritoriju od prvorazredne geopolitičke važnosti u zonu svojih interesa, očigledno procenjujući da je verovatnoća od ruske vojne intervencije velika čak i u slučaju da Ukrajina postane član NATO pakta. U nameri da se izbegne testiranje spremnosti svih članica NATO na aktivaciju člana 5 i učešće u oružanom sukobu sa ruskom armijom, SAD i NATO su se opredelili za ostavljanje Ukrajine van NATO i pružanje različitih oblika vojne podrške, ali bez obaveze neposrednog učešća u oružanom sukobu. Upravo zbog toga se može postaviti pitanje da li će članice NATO sutra biti spremne da se neposredno uključe u sukob sa ruskom armijom u slučaju njene intervencije protiv, primera radi, neke od pribaltičkih država, ako danas na tako nešto nisu bili spremni u slučaju Ukrajine.

Rusija je, na taj način, već odnela prvu pobedu tako što je svet uvideo da SAD i NATO nisu imali hrabrosti da prime Ukrajinu u članstvo i pošalju svoje trupe da brane teritoriju od strateške važnosti. Nije to bila lukava strategija, niti mudro izbegavanje mogućeg nuklearnog sukoba u cilju zaštite čovečanstva, nego nespremnost na žrtvu u tom delu sveta i očekivanje ključnih vojnih sila na Zapadu da taj zadatak za njih obavi neko drugi.

Medijski rat koji Zapad veoma uspešno vodi, a u kome Rusija čak ni ne učestvuje, sve teže amortizuje nezadovoljstvo militantnijeg dela zapadnog javnog mnjenja zbog iskazane nespremnosti SAD i NATO na direktniju konfrontaciju sa Rusijom. Upravo to nezadovoljstvo, u slučaju daljih ruskih uspeha na terenu, može postati okidač za odluku o ulasku NATO trupa na teritoriju Ukrajine. U slučaju da se to dogodi, u nameri izbegavanja direktnog oružanog sukoba koji bi mogao imati katastrofalne posledice po svetski mir, Rusija, sem povremenih vazdušnih udara, nije pokazivala interesovanje za teritoriju zapadne Ukrajine, iako je bila u mogućnosti da pokuša takva dejstva iz pravca Belorusije.

5.2. Rusija i islam

Pored činjenice da označava kraj monocentričnog i početak ponovnog uspostavljanja policentričnog sveta i velikog znaka pitanja u vezi sa spremnošću SAD i NATO da se tome suprotstave direktnim vojnim sukobom, postoji još jedna važna globalna politička posledica rata u Ukrajini koja se ogleda u naznakama globalnog geostrateškog saveza Rusije i islama.

Veza između Rusije i islama ima koren u činjenici da u Rusiji živi skoro petnaest miliona muslimana. Prema nekim podacima broj muslimana u Rusiji iznosi između četranest i dvadeset miliona, a lider ruskih muslimana, Veliki muftija Rusije, Ravil Gajnetdin je za list The Moscow Times, u martu 2019. godine izjavio da će za petnaestak godina oko 30% ruskog stanovništva biti islamske veroispovesti. Rusija je, tako, evropska država sa najvećom populacijom muslimana. Za razliku od muslimana u SAD i zapadnoj Evropi, koji žive na društvenoj margini sa malim šansama za punopravnu društvenu integraciju, ruski muslimani su, uključujući pripadnike više od 30 autohtonih naroda islamske veroispovesti, dobro integrisani u rusko društvo i Rusiju iskreno doživljavaju kao svoju jedinu i pravu otadžbinu jer, između ostalog, u Rusiji žive vekovima. O dobroj integraciji muslimana u rusko društvo govori i interesantan podatak da čak 20% od ukupnog broja zaposlenih u ruskoj avio-industriji, u kojoj se za većinu poslova traži visok stepen znanja i veština, čine muslimani.

Čini se da su razorne posledice ubacivanja virusa radikalnog političkog i militantnog islama među ruske muslimane pametnom politikom Kremlja napokon eliminisane. Vrhunac tog konflikta je, svakako, bio rat protiv pobunjenika u Čečeniji. Glavni uzrok sukoba je bio nedostatak verske edukacije u periodu nakon pada socijalizma koji je omogućio zapadnim specijalnim službama da ubace misionare radikalnog islama iz Saudijske Arabije, Pakistana i drugih islamskih država među muslimane u Čečeniji i Dagestanu i da na taj način stvore ideološku podlogu za organizovanje militantnih grupa koje će kasnije podići pobunu protiv centralne vlasti. Po završetku rata, Moskva je morala da uloži puno napora i finansijskih sredstava da bi obnovila Čečeniju, a borbeni elan sa kojim pripadnici Ruske nacionalne garde Čečenije danas učestvuju u ratu u Ukrajini, noseći čečenske i ruske zastave, pokazuje da je urađen dosta dobar posao.

Rusija danas ima veoma dobre odnose sa skoro svim važnim državama sa većinskom muslimanskom populacijom, bilo da su one sekularne ili islamske. Odnos Rusije sa Alžirom, Egiptom, Iranom, Indonezijom pa čak i Turskom primer su za ovu tvrdnju. Odnos Rusije i Irana je posebno interesantan, s obzirom na činjenicu da je Iran pružio vojnu pomoć Rusiji u jednom vrlo delikatnom i, za Iran, posebno rizičnom trenutku. Bio je to, na neki način, izraz zahvalnosti Irana zbog ruske vojne intervencije u Siriji u trenutku kada je izgledalo da ni iranska pomoć više neće biti dovoljna za očuvanje Asadove vlasti u Siriji koja je prvorazredni iranski geopolitički interes s obzirom da obezbeđuje kopnenu vezu između Irana, dela Iraka pod kontrolom proiranskih milicija, Sirije i Hezbolaha u Libanu. Iako je Rusija preduzela vojnu intervenciju u Siriji primarno vođena sopstvenim geopolitičkim interesima, ruska intervencija je ostavila i Iran u ulozi važnog regionalnog geopolitičkog igrača, što je u Teheranu samo učvrstilo uverenje da Rusiju mora bezuslovno da posmatra kao svog strateškog saveznika.

5.3. Kina i rat u Ukrajini

Držanje još jedne supersile i zaključci koje će ona izvući iz rata u Ukrajini mogu imati dalekosežne posledice. U pitanju je, naravno, Kina. Ključni cilj kineske spoljnje i odbrambene politike je obezbeđenje kineske sfere uticaja u regionu zapadnog Pacifika, što je uslov za prisajedinjenje Tajvana i kontrolu Južnog kineskog mora. Kada je početkom osamdesetih godina prošlog veka Kina započela proces postepenog otvaranja prema svetu, njene oružane snage su, osim u broju vojnika, u svim važnim parametrima značajno zaostajale u odnosu na oružane snage zapadnih zemalja, a posebno u odnosu na armiju SAD, najvećeg i najopasnijeg mogućeg protivnika. Kinesko rukovodstvo je početkom osamdesetih godina donelo odluku o ubrzanoj modernizaciji kineske ekonomije, a od četiri velike modernizacije Kine, modernizacija kineske armije bila je na poslednjem mestu. Ovakav prioritet je promenjen nakon brzog poraza Iraka u Zalivskom ratu 1991. godine. Kinesko rukovodstvo je tada donelo odluku o znatno većim finansijskim izdvajanjima za potrebe reorganizacije i modernizacije kineske armije.

Brzi ekonomski i naučno-tehnološki razvoj Kine značajno je doprineo modernizaciji kineskih oružanih snaga. Ipak, uprkos sve većim izdvajanjima za potrebe opremanja svoje armije, Kina nije mogla da modernizuje celokupne oružane snage, već je prioritet dala opremanju ratne mornarice i vazdušnih snaga. Dugo godina je kineska procena bila da do reunifikacije Tajvana može doći mirnim putem, ali samo pod uslovom da se obezbedi kontinuirani rast kineske ekonomije i dalja modernizacija kineske armije, a posebno kopnenih snaga koje, trenutno, imaju najveću potrebu za modernim naoružanjem i opremom od svih grana kineske armije.

Procene vojnih stručnjaka govore da Kina još uvek ne može odneti pobedu u direktnom konvencionalnom vojnom sukobu sa oružanim snagama SAD. Dok zapadni vojni stručnjaci govore da će za to Kini biti potrebne decenije, objektivnije analize govore o samo deset do petnaest godina. To je jedan od važnih razloga kineskog suzdržavanja kada je u pitanju invazija na Tajvan, ali je veliko pitanje kakav će odnos prema takvom načinu rešavanja spora biti ukoliko Peking dođe do zaključka da su SAD i NATO u Ukrajini pokazali nespremnost na direktniju konfrontaciju sa Rusijom. Kina bi tako, u slučaju nepovoljnog razvoja vojno-političke situacije u vezi sa Tajvanom, mogla prelomiti i odlučiti da vojno interveniše i na taj način ostvari svoje najvažnije geostrateške interese koji uključuju i potiskivanje SAD kao glavnog hegemona u regionu zapadnog Pacifika.

Iako u odnosima između dve supersile postoje geopolitički problemi, Rusija je najvažniji strateški partner Kine jer je pouzdani snabdevač kineske ekonomije energentima. Ruska nafta i gas su krvotok kineske ekonomije i primarni uslov za njen budući rast. Kineski interes je da u tom pogledu ne bude promena pa bi sama naznaka gubitka rata u Ukrajini, koji bi za posledice mogao imati promenu režima u Moskvi, destabilizaciju Ruske Federacije i uspostavljanje kontrole nad ruskim energentima od strane Zapada, mogla biti okidač za znatno veću vojnu pomoć koju bi Kina mogla uputiti Rusiji.

Zapad je zabrinut zbog vojne pomoći koju Kina može uputiti Rusiji. U zapadnim medijima se govori o isporukama artiljerijske i druge municije jer se to uklapa u medijski narativ da Rusija polako ostaje bez osnovnih potrepština za dalje vođenje rata. Istina je malo drugačija, Rusija ima dobre zalihe i obimnu proizvodnju municije jer je u pitanju država sa ogromnim vojno-industrijskim kompleksom koji se decenijama pripremao za Treći svetski rat.

Rusiji su najpotrebniji pojedini visokotehnološki borbeni sistemi, poput borbenih dronova i dronova-kamikaza, ali jedno kinesko oružje posebno zabrinjava zapadne vojne stručnjake. U pitanju je kineski mobilni protivtenkovski sistem Hongjian-12 (Crvena strela-12). U pitanju je protivtenkovsko oružje koje je kineska kopija američkog sistema Džavelin. Hongjian-12 je pravi “ispali i zaboravi” protivtenkovski sistem, što rukovaocu omogućava da odmah po ispaljenju može da promeni svoju poziciju. HJ-12 ima i mogućnost vertikalnog napada na cilj, gde je oklop tenkova i drugih oklopnih vozila najslabiji, kao i veću razornu moć od Džavelina. Kina je u mogućnosti da Rusiju snabde velikim brojem HJ-12, a kineski vojni stručnjaci su veoma zainteresovani da se ovo oružje isproba u realnim borbenim uslovima, posebno na modernim zapadnim tenkovima. Uz postojeće protivtenkovske sisteme, koje ruska armija već poseduje, a među kojima se posebno ističe dobropoznati 9M133 Kornet, sa nekoliko hiljada komada lakšeg i mobilnijeg kineskog sistema HJ-12, zapadni tenkovi i borbena vozila, koji će biti dostavljeni ukrajinskoj armiji, našli bi se pred velikim iskušenjem.

6. MOGUĆI RAZVOJ DOGAĐAJA TOKOM DRUGE GODINE RATA

6.1. Nova vojna pomoć Ukrajini od strane SAD i NATO

I predviđanja za budući tok rata su oprečna. S jedne strane su mišljenja da događaji u toku druge godine sukoba pa i ishod celokupnog rata isključivo zavise od američkog Kongresa, obima vojne pomoći koju će SAD i NATO poslati Kijevu, ali i brzine kojom će ona pristizati u Ukrajinu. Zagovornici ovog mišljenja ističu da pomoć u naoružanju i municiji stiže previše sporo i u nedovoljnoj količini.

Ekonomski stručnjaci Kilskog instituta za svetsku ekonomiju su u okviru Projekta za praćenje podrške Ukrajini (“Ukrainian Support Tracker”) izračunali da su, primera radi, samo SAD do sada pružile vojnu pomoć Ukrajini u vrednosti od oko 45 milijardi evra.

Zapadni mediji se utrkuju u najavama skorašnjih isporuka zapadnih tenkova i borbenih vozila pešadije, protivvazdušnih sistema pa čak i zapadnih višenamenskih borbenih aviona F-16. Još uvek, međutim, nema dokaza da se ova borbena tehnika nalazi u Ukrajini. U jednoj emisiji televizije Al Džazira Balkan, bivši portparol NATO u vreme vojne intervencije u Jugoslaviji, Džejmi Šej, na pitanje novinara zašto zapadni tenkovi Leopard, Čelendžer i Abrams već nisu u Bahmutu, odgovara da su u pitanju vozila koja se nalaze u lošem stanju i da je neophodno najpre izvršiti njihov remont i osposobljavanje za slanje na front.

Zapadne zemlje šalju ogromnu vojnu pomoć Ukrajini, koju čine, pre svega, naoružanje i municija sovjetske konstrukcije. Kada se radi o modernom i visokotehnološkom naoružanju zapadne proizvodnje, nešto od toga je već isporučeno Ukrajini, ali zapadni vojni stručnjaci ne žure sa novim isporukama, pažljivo analizirajući situaciju na frontu i procenjujući svrsishodnost takvih isporuka. Zapad ne želi da isporučuje skupo naoružanje koje ukrajinska armija može brzo da izgubi, kao što je to bio slučaj sa jednim brojem HIMARS višecevnih raketnih bacača i samohodnih haubica Cezar, koje su ruske snage uništile uz pomoć iranskih kamikaza-dronova. Takođe, SAD i NATO ne žele da prevelikim isporukama naoružanja i municije, posebno modernog i visokotehnološkog naoružanja, naruše regionalni balans snaga, odnosno da preterano osnaže armiju Ukrajine, koja formalno nije članica NATO, a na uštrb Poljske i Rumunije, koje to jesu.

6.2. Mogućnost za izvođenje velike ukrajinske kontraofanzive

Zapad od ratom razorene i iscrpljene Ukrajine traži realizaciju obećanja o velikim kontraofanzivama, što je predsednika Zelenskog isprovociralo da u jednom javnom nastupu kaže da će Zapad morati da pošalje svoje sinove u rat u Ukrajini, ukoliko želi da se taj rat završi porazom Rusije. U tekstu “Ukrajina nema vremena za gubljenje” (“Ukraine doesn’t have any time to waste”) portal Politiko navodi da bi do kontraofanzive moglo doći u toku maja 2023. godine, do kada bi Ukrajini bile isporučene stotine zapadnih tenkova i borbenih vozila. Ukrajinska armija, prema obaveštajnim podacima, već izvesno vreme grupiše ljudstvo i borbenu tehniku u okolini gradova Dnjepar i Pavlograd, a udar bi trebalo da se dogodi iz pravca Zaporožja ka gradu Melitopolju koji je pod ruskom kontrolom. Cilj ukrajinske kontraofanzive je presecanje kopnene veze između Donbasa i Krima, radi daljeg napredovanja ukrajinskih snaga ka Krimu.

Zapadni vojni stratezi očigledno pokušavaju da naprave preokret na vojištu, ali, iz razloga koji su navedeni u prethodnom delu ovog teksta, postoji opravdana sumnja da je ukrajinska armija sposobna da takav preokret i izvede. Kao što smo videli, ukrajinska armija ima ozbiljnih strukturnih ograničenja koje je onemogućavaju da preduzima ofanzivna dejstva većih razmera, a, pored toga, ukrajinska armija je desetkovana u dosadašnjem toku rata. Preduzimanje velikih pokreta trupa, u slučaju da ofanziva doživi neuspeh, moglo bi da dovede do katastrofalnih posledica u vidu uništenja većih grupacija ukrajinske armije i kolapsa sistema odbrane na velikim delovima vojišta koji trenutno još uvek funkcioniše.

6.3. Plan SAD za oživljavanje žarišta u Pridnjestrovlju, Abhaziji i Južnoj Osetiji

SAD pokušavaju da otvore nove frontove za rusku armiju u pobunjenim proruskim delovima Moldavije i Gruzije, Pridnjestrovlju, Abhaziji i Južnoj Osetiji, gurajući Kišinjev i Tbilisi u vojne intervencije koje bi trebalo da isprovociraju Rusiju na nova vojna angažovanja u ovim oblastima. Zamisao je da se na taj način Rusija dodatno vojno i finansijski optereti, a sve sa ciljem do doživi kolaps u Ukrajini.

Posebno je interesantna i komplikovana situacija u Pridnjestrovlju. Nakon pokretanja vojne intervencije u Ukrajini, u zapadnim izvorima su se mogla čuti mišljenja da je jedan od najvažnijih strateških ciljeva te operacije prodor ruskih snaga u Pridnjestrovlje i spajanje sa lokalnim proruskim snagama, kao i sa operativnom grupom ruske armije, jačine oko 1700 vojnika, koja u selu Kobasna obezbeđuje najveći magacin artiljerijske municije u Evropi, koji se tamo nalazi još iz vremena Sovjetskog Saveza. Rusija održava stanje zamrznutog konflikta u Pridnjestrovlju jer to predstavlja geopolitički adut u njenim rukama, ali je istina da plan za prodor u Pridnjestrovlje nije postojao i da je nakon pokretanja intervencije u Ukrajini, samoproglašena republika Pridnjestrovlje postala možda i najosetljivija tačka onoga što se često naziva “Ruskim svetom”.

U pitanju je situacija regionalnog geopolitičkog značaja. SAD i NATO žele da moldavska armija zauzme Pridnjestrovlje, s obzirom da Moldavija ovu oblast smatra sastavnim delom svoje teritorije. Vlada u Kišinjevu nastoji da izbegne takav scenario jer je njena strateška procena da na duže staze može doći do reunifikacije mirnim putem, a i ne žele da rizikuju katastrofu koja bi se dogodila, ukoliko bi u toku intervencije magacin u Kobasni bio podignut u vazduh. Ukrajina je veoma zainteresovana za ulazak u Pridnjestrovlje, uništenje ruskog vojnog kontigenta i zaplenu municije u pomenutom magacinu, dok Rumunija šalje svoje trupe na granicu sa Moldavijom zbog straha od ukrajinske intervencije, s obzirom na neskrivene aspiracije koje Bukurešt ima u odnosu na Moldaviju. Istovremeno, svi akteri su uplašeni od reakcije Rusije u slučaju da kontigent njenih snaga bude napadnut i niko ne želi da rizikuje izloženost vazdušnim udarima koje bi Rusija mogla preduzeti.

Da scenario otvaranja novih frontova za rusku armiju nije samo prazna geopolitička priča pokazuju i događaji u Kazahstanu iz januara 2022. godine. Šest nedelja pre početka ruske intervencije u Ukrajini, nešto slično je pokušano u Kazahstanu, kada su izbili veliki nemiri, a zatim i oružana pobuna u nameri da se izvede državni udar i zbaci proruski režim. Jedan od ciljeva je bio i pokušaj da se Rusija isprovocira na preduzimanje masivne invazije na Kazahstan, što bi joj, sasvim sigurno, značajno poremetilo planove za vojnu intervenciju u Ukrajini. U jednom trenutku je situacija čak bila vrlo kritična jer se deo oružanih snaga kolebao u vezi sa primenom sile prema pobunjenicima. Pobuna je od strane zapadnih službi bila na brzinu i loše pripremljena, a Rusija i ODKB su vrlo brzo reagovali slanjem manjeg kontigenta vazdušno-desantnih snaga koje su zauzele određeni broj strateških objekata u nekoliko gradova. Odlučna podrška Moskve režimu u Astani je, na kraju, dovela do toga da pobuna bude ugušena od strane kazahstanskih oružanih snaga. O ovim događajima detaljnije možete čitati u tekstovima “Kazahstan: tajming, uzrok i posledice oružane pobune” i “Ruska vojna intervencija u Kazahstanu: Vazdušno-desantna vojska Ruske Federacije”.

6.4. Mogućnost daljih ruskih vojnih napredovanja na ukrajinskom vojištu

SAD i NATO, bez sumnje, mogu značajno uticati na dalji tok događaja rata u Ukrajini, ali u ovom trenutku se čini da situaciju, ipak, kontroliše Moskva. Nakon promene strategije, ruska armija je uhvatila vetar pa za njene akcije ukrajinska armija trenutno nema efikasno rešenje. Ruska vojna komanda je znatno suzila obim operacija prenevši težište borbi na bojište u Donjeckoj oblasti. Ruska artiljerija nadjačava protivnika, a pešadijske zadatke pretežno obavljaju pripadnici privatne vojne organizacije Vagner, sačinjene od kombinacije bivših pripadnika različitih jedinica ruske armije sa iskustvom iz Sirije i Afrike i velikog broja zatvorenika koji su prošli kratku vojnu obuku i kojima je obećana amnestija po završetku borbi.

Potpuno neočekivano, borbe oko grada Bahmuta u Donjeckoj oblasti postale su centralni događaj celokupnog dosadašnjeg rata. Bahmut je rudarski grad koji je pre početka rata imao oko 80.000 stanovnika. Kroz grad prolaze putevi iz grada Donjecka i južnih delova Donjecke oblasti ka gradovima Slavjansku i Kramatorsku na severu. Kada su ruske trupe prvi put pokušale da ga zauzmu, u avgustu 2022. godine, naišle su na brojne kvalitetno izrađene fortifikacije i snažan otpor branilaca. Ruski pokušaji da uđu u grad su nastavljeni u decembru mesecu i kada je izgledalo da će se ukrajinske snage povući, kako bi izbegle opkoljavanje i nepotrebne gubitke, ukrajinska vojna komanda je izdala naređenje za odbranu grada po svaku cenu i slanje dodatnih snaga. Mali grad, koji jedva da je imao veći taktički značaj, postao je poprište najstrašnijih borbi i najvećih ukrajinskih gubitaka u dosadašnjem toku rata. Pad grada pod rusku kontrolu je gotovo izvestan, a ukrajinski gubici tako veliki da se postavlja pitanje da li će ono što bude ostalo od ukrajinskih snaga u Donbasu moći da organizuje uspešnu odbranu Slavjanska i Kramatorska. Zašto su ukrajinsko političko i vojno rukovodstvo značajne uspehe u regionu Harkova i Hersona preko noći pretvorili u strateški poraz kod Bahmuta, možda će jednog dana biti razjašnjeno. Pentagon danas tvrdi da je ukrajinska komanda odluku o upornoj odbrani Bahmuta donela na svoju ruku, suprotno savetima američkih vojnih stručnjaka, ali je u te tvrdnje, na osnovu celokupnog dosadašnjeg toka događaja, teško poverovati.

Izvesno je da je za ruske snage tokom druge godine rata najvažniji zadatak dalje napredovanje i okončanje operacija u regionu Donbasa, odnosno u Donjeckoj oblasti, pre svega ka gradovima Slavjansku i Kramatorsku, ali i ka naselju Avdijevka, koje je značajno ukrajinsko vojno uporište i pozicija sa koje ukrajinska armija godinama gađa grad Donjeck. Ukrajinske snage polako dolaze u vrlo nepovoljnu situaciju u delovima Donjecke oblasti koje još uvek kontrolišu. S jedne strane postoji imperativ odbrane pozicija na kojima se nalaze, a sa druge nestašica borbene tehnike i municije, veliki gubici žive sile i psihološki zamor trupa. Mogućnost dopremanja dodatnih snaga je minimalna jer ruska vojska, zapravo, sve vreme preti na različitim delovima vojišta pa bi dopremanja trupa sa severa ili istoka zemlje, moglo da bude sankcionisano novom ruskom ofanzivom u Sumskoj oblasti ili u regionu Harkova.

Iako su se povremeno mogla čuti mišljenja da bi Moskva po izbacivanju ukrajinskih trupa iz Donbasa mogla proglasiti pobedu i kraj vojne intervencije, ulog je sada jako visok pa se čini da Rusiju može zadovoljiti samo uspostavljanje pune vojne kontrole nad celom istočnom Ukrajinom. Uostalom, prvi i najvažniji razlog za pokretanje ruske vojne intervencije je bio nastojanje da se NATO pakt potisne što dalje od ruskih granica. Deluje kao da bi za ostvarenje tog cilja ovim tempom bile potrebne godine, ali ruska armija, zapravo, ne mora da zauzme Harkov, niti svako naselje u istočnoj Ukrajini, već bi bilo sasvim dovoljno da Kijev pristane na povlačenje teškog naoružanja i glavnine preostalih trupa sa teritorija istočno od reke Dnjepar. Situacija bi po potpisivanju primirja bila nalik onoj u Iraku. Ukrajinska policija i lako naoružane vojne jedinice bi ostale na teritoriji istočne Ukrajine sa zadatkom očuvanja javnog reda i mira, dok bi ruske trupe formirale vojne baze iz kojih bi, po potrebi, mogle brzo da intervenišu.

U slučaju takvog razvoja događaja, NATO, gotovo izvesno, ne bi više mogao da bude suzdržan pa nije nerealno očekivati i ulazak NATO trupa u zapadnu Ukrajinu, što bi u zapadnim medijima bilo prikazano kao velika pobeda. Ukrajina bi tako bila podeljena na dve velike vojne zone pod kontrolom Rusije i NATO pakta.

Naravno, za ovakav razvoj događaja bi bila potrebna barem prećutna saglasnost i Rusije i NATO, što u ovom trenutku, realno, još uvek nije na vidiku. Šta više, nalog za hapšenje ruskog predsednika, Vladimira Putina, koji je 17. marta 2023. godine izdao Međunarodni krivični sud (ICC), optužujući ga za ratne zločine u Ukrajini, dokaz je da Zapad u ovom trenutku jош uvek nema planove za mirovne pregovore, ne želi da dopusti “lake poene” Rusiji, kao i da je spreman da se protiv Rusije bori do poslednjeg ukrajinskog vojnika.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA

RAT U UKRAJINI – PRVA GODINA by SRĐAN KOPRIVICA is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 4.0 International License.