Vest o hapšenju zamenika ministra odbrane Ruske Federacije, Timura Ivanova, zbog sumnje da je primio mito nije izazvala naročitu pažnju jer postojanje korupcije u ruskom odbrambenom sistemu nije novost. Ipak, bolje obavešteni su znali da je u pitanju događaj koji nagoveštava mnogo značajnije posledice od krivičnog gonjenja jednog visokog državnog službenika koji se ogrešio o zakon.

Ovo je priča o Putinovim dvadesetogodišnjim nastojanjima da reformiše sistem odbrane i uspostavi političku kontrolu nad oružanim snagama.

1. DRŽAVA U DRŽAVI

Igra moći između civilnih i vojnih organa vlasti nije nepoznata ni državama razvijene demokratije sa izgrađenim institucijama političkog sistema. Gotovo svi američki predsednici su vodili borbu sa Pentagonom i vojno-industrijskim kompleksom, a jedna od teorija govori da je upravo deo američkog vojno-industrijskog kompleksa stajao iza zavere u kojoj je ubijen predsednik Kenedi jer je nastojao da izbegne veće angažovanje američke vojske u Vijetnamu, što bi Pentagon i, posebno, proizvođače naoružanja i vojne opreme lišilo ogromnog priliva državnog novca.

Slična borba oko političke moći i novca vodila se i na drugoj strani sveta, u Sovjetskom Savezu. Svemoćni kontrolor države i društva, komunistička partija, stalno je pokušavala da uspostavi kontrolu i nad sovjetskom armijom, što se pokazalo kao posebno težak zadatak zbog ugleda sovjetske armije u društvu i poverenja koje je vojska uživala među građanima.

To je posebno došlo do izražaja u vreme krize i pada socijalizma kada je politički aparat svakim danom sve više bio zaražen korupcijom i kriminalom. Vojska je bila poslednja institucija u koju su građani imali poverenje i koja je bila garant da u nekoj novoj „Barbarosi“ neće ponovo biti izgubljeni milioni ljudskih života i državna teritorija.

Poverenje građana obezbeđivalo je vojsci poseban položaj. Vojna komanda sovjetske armije postala je skoro ravnopravan centar moći, svojevrsna država u državi.

2. KGB vs GRU

Komunistička partija je sprovodila kontrolu oružanih snaga na različite načine. Članstvo u partiji je bilo obavezno za sve oficire. Politički komesari, oficiri zaduženi za širenje ideološke propagande i političko profajliranje oficirskog kora, bili su drugi, veoma važan, vid kontrole.

 O velikoj želji komunističke partije da uspostavi potpunu kontrolu nad armijom slikovito govori i to što u SSSR-u funkciju kontraobaveštajne zaštite oružanih snaga nije vršila odgovarajuća vojna služba, već civilna služba bezbednosti – Treći direktorat KGB-a. Agenti civilne službe bezbednosti sedeli su u jedinicama i ustanovama sovjetske armije, stvarali mrežu saradnika i doušnika, vodili informativne razgovore i sačinjavali dosijee vojnih lica i pratili njihovo ponašanje i van vojnih objekata.

I dok je komunistička partija preko svoje udarne pesnice, KGB-a, pokušavala da što više prodre u oružane snage i stavi ih pod svoju kontrolu, vojna obaveštajna služba je postala glavni instrument generalštaba za kontrolu ne samo oružanih snaga, nego i celog sovjetskog društva.

Ruska vojna obaveštajna služba danas noziv naziv Glavni direktorat Generalštaba, ali je i dalje najpoznatija po skraćenici starog naziva – GRU. GRU je osnovan 1942. godine sa ciljem prikupljanja obaveštajnih informacija o nemačkoj armiji. Iako je inostrana vojna špijunaža bila njen glavni zadatak, sa pet puta više agenata i saradnika u odnosu na civilne službe bezbednosti i oko 30 000 pripadnika Specnaz, elitnih vojnih jedinica za izvođenje izviđačko-diverzantskih i sličnih specijalnih operacija, vremenom je postala ubedljivo najmoćnija sovjetska i, kasnije, ruska specijalna služba.

Socijalizam je ustuknuo pred kapitalizmom, KGB je prestao da postoji, formirane su nove civilne specijalne službe, političari su sve više postajali opsednuti političkim marketingom i borbom za glasove na izborima, a GRU je nastavio da postoji, razvija se i širi svoju moć ne samo u odnosu na strane armije, već i unutar ruske armije i ruskog društva. Za razliku od civilnih službi, FSB i SVR, koje su potčinjene predsedniku države, vojna obaveštajna služba za svoj rad je odgovarala isključivo načelniku generalštaba ruske armije.

3. MARŠALI I MINISTRI

U Sovjetskom Savezu i, kasnije, post-komunističkoj Rusiji mesto ministra odbrane je bilo rezervisano za najviše vojne oficire. Do svoje smrti, 1953. godine, ovu dužnost je obavljao i sam Staljin, a nakon njegove smrti na mestu ministra odbrane smenjivali su se maršali Crvene armije među kojima je bio i jedan od najvećih vojskovođa u istoriji čovečanstva – maršal Georgij Žukov.

Pretposlednji ministar odbrane SSSR, maršal Dmitri Jazov, ostaće upamćen i po tome što mu je suđeno kao jednom od organizatora državnog udara iz avgusta 1991. godine u kome je grupa visokih oficira i sledbenika tvrde linije komunističke partije pokušala da zbaci sa vlasti Mihaila Gorbačova, predsednika SSSR i Generalnog sekretara Komunističke partije SSSR.

Tokom mandata predsednika Borisa Jeljcina na mestu ministra odbrane smenila su se tri armijska generala i jedan maršal. Jeljcin je smenio generala Gračeva sa mesta ministra odbrane zbog izuzetno loših rezultata u Prvom ratu u Čečeniji, a generala Rodionova jer se direktno suprotstavio Jeljcinovoj ideji da uspostavi civilnu kontrolu armije preko novoformiranog Veća odbrane koje je, potom, brzo i rasformirano.

Iako je smenjivao ministre odbrane, vičući i udarajući rukom o sto, Jeljcin nije imao dovoljan politički autoritet da bi uspešno mogao da uspostavi stvarnu civilnu kontrolu armije pa je sve što je mogao da dobije bilo to da nakon smenjivanja jednog visokog oficira sa mesta ministra odbrane, dođe drugi, takođe na predlog Generalštaba.

U vreme kada je na Zapadu civilna kontrola oružanih snaga već uveliko bila demokratski standard, u Rusiji su stvari izgledale malo drugačije. Maršali  na mestu ministra odbrane bili su svojevrsni ambasadori armije, neka vrsta zastupnika vojnih interesa pred najvišim političkim organima, čiji je zadatak bio da obezbede kontinuirani priliv ogromne količine novca za potrebe sistema odbrane, ali i to da se nosioci političkih funkcija, civili, što manje mešaju u vojne poslove koji su se obavljali prema internim, vojnim, planovima i pravilima. Dva centra moći su postigla neku vrstu uravnoteženog kompromisa.

4. POČETAK CIVILNE KONTROLE ORUŽANIH SNAGA

Kada je Vladimir Vladimirovič Putin postao predsednik Ruske Federacije, stvari su počele da se menjaju. Zbog činjenice da je bio odlikovani oficir KGB-a i direktor Federalne službe bezbednosti, Putinovu odanost Rusiji niko nije dovodio u pitanje, a zbog iskrene opredeljenosti da pomiri i ujedini komunističku prošlost i pravoslavnu tradiciju, Putinova politička popularnost je vrtoglavo rasla.

Na taj način je stvorena politička klima koja je bila pogodna za sprovođenje brojnih političkih, ekonomskih i drugih društvenih promena, među kojima su bile i one u oblasti odbrane.

Putina je na mestu ministra odbrane dočekao maršal Igor Sergejev, jedini vojni oficir koji je stekao čin maršala u postkomunističkoj Rusiji. Maršal Sergejev je bio prvi ministar odbrane koji je započeo ozbiljniju reformu ruske armije. Neposredan povod za početak reorganizacije i modernizacije oružanih snaga bili su loši rezultati i veliki gubici koje je ruska armija pretrpela u toku Prvog rata u Čečeniji.

Zahvaljujući Sergejevu ruska armija je Drugi rat u Čečeniji dočekala spremnija pa je u toku njegovog mandata zauzet Grozni 2000. godine, iako je i dalje bilo puno problema i neuspeha u borbi sa čečenskim separatistima.

To je bio trenutak kada je Putin doneo odluku da započne neophodne reforme oružanih snaga. Očekivano, prvi potez je bila promena na mestu ministra odbrane koja se dogodila u martu 2001. godine. U pitanju je bila velika promena jer je po prvi put u istoriji Rusije na mesto ministra odbrane došla ličnost koja ne samo da nije bila vojno lice, nego je bila vrhunski profesionalac iz sektora civilne bezbednosti. Bio je to Sergej Ivanov, bivši oficir KGB-a.

Putin i Ivanov su imali sličan životni put. Obojica su rođeni u Lenjingradu i ista su generacija. Obojica su bili oficiri KGB-a i vrhunski stručnjaci za inostranu špijunažu. Kada je 1998. godine Putin postao direktor FSB, službe koja je preuzela deo poslova koje je nekada obavljao KGB, za svog zamenika je imenovao Ivanova.

Ivanov je važio za Putinovog jastreba u oblasti nacionalne bezbednosti. Odlučno se protivio širenju NATO pakta na istok, uticao je na kadrovske promene u vojnoj komandi i intenzivirao proces reorganizacije ruske armije, posebno u pogledu veće profesionalizacije. Za vreme njegovog mandata zadat je i odlučujući udarac čečenskim separatistima.

Preovladava mišljenje da Ivanov, ipak, nije bio u potpunosti uspešan jer se zaglibio u brojnim problemima, što zbog lošeg stanja u kome se ruska armija nalazila, što zbog otpora reformama i civilnoj kontroli koji je vojna komanda pružala. Ivanov je bio kritikovan zbog slučaja fizičkog zlostavljanja osam kadeta na tenkovskoj akademiji u Čeljabinsku od strane pretpostavljenih starešina, što je rezultiralo teškim telesnim povredama i amputacijom nogu jednom od kadeta.

Nakon skoro šest godina provedenih na mestu ministra odbrane, Putin ga je 2007. godine postavio na mesto prvog zamenika predsednika vlade, što je tada ocenjeno kao znak da će upravo Ivanov zameniti Putina na mestu predsednika Rusije jer je Putin, iskoristivši dva uzastopna mandata, planirao da pređe na mesto predsednika vlade.

Mnogi su u Rusiji bili iznenađeni kada je Putin podržao kandidaturu Dmitrija Medvedeva. Iako je Ivanov i dalje ostao blizak Putinov saradnik i savetnik, njegove političke ambicije su, na taj način, okončane. Postoji mišljenje da je upravo slučaj „Čeljabinsk“ odlučujuće doprineo tome.

5. SERDJUKOVLJEVA REFORMA

Ivanova je 2007. godine na mestu ministra odbrane zamenio dotadašnji direktor Federalne službe za poreze, Anatolij Serdjukov. Putinova namera je bila da se ojača finansijska discplina u oblasti odbrane tako što će Serdjukov sa timom saradnika pre svega da istraži slučajeve korupcije i nenamenskog trošenja novca u vojsci i vojno-industrijskom kompleksu.

Serdjukov je odmah po stupanju na novu dužnost postao predmet kritika. Tadašnji načelnik generalštaba, general Jurij Balujevski, nazvao je Serdjukova „prodavcem nameštaja“ jer je na početku profesionalne karijere kraće vreme radio kao menadžer u prodaji nameštaja. General Balujevski je izjavio da je postavljanje nekoga ko nema veze sa vojskom uvreda za rusku armiju. Tražio je da Serdjukov pohađa nekakav kurs od bar mesec dana u generalštabu kako bi imao kakvu-takvu predstavu o dužnosti ministra odbrane.

Serdjukov je na ponižavanje odgovorio naredbom za sprovođenje vanredne provere fizičkih sposobnosti zaposlenih u generalštabu ruske armije. Provera je pokazala da 80% zaposlenih ne ispunjava minimalne norme fizičke spremnosti koje su predviđene odgovarajućim propisima. Rezultati te provere su dostavljeni i ruskim medijima, a generalštab je postao predmet podsmevanja u ruskoj javnosti.

Putin je, očekivano, podržao Serdjukova, a generala Balujevskog je na položaju načelnika generalštaba zamenio general Makarov. Serdjukov je, tako, izašao kao pobednik u prvoj borbi koju je vodio kao ministar odbrane. Sudbina je ministru Serdjukovu, ipak, namenila i drugačije zadatke. Zbog Rusko-gruzijskog rata, Serdjukov se suočio sa problemima koji nisu bili samo finansijske prirode.

Iako je ruska armija brzo i relativno lako nadmašila nejake gruzijske oružane snage, koje je neodgovorna politika gurnula u suludu vojnu avanturu, prilikom izvođenja vojnih operacija na videlo su izašli brojni problemi za rusku armiju: nepostojanje modernog sistema komande i kontrole (C2), problemi u organizaciji manevarskih jedinica, logistički problemi zbog zastarele borbene tehnike koja se često kvarila, nedostatak savremenih izviđačkih sredstava (u to vreme ruska armija je imala samo jedan tip izviđačkih bespilotnih letelica – Pčela 1T), nedostatak moderne lične borbene opreme i dr.

Armija je morala da se reorganizuje i modernizuje. Za razliku od ranijih vremena, znatno bolje finansijske prilike ruske države su to u velikoj meri i omogućavale pa je Putin tražio od Serdjukova da sa stručnjacima iz ministarstva, generalštaba i vojno-industrijskog kompleksa osmisli plan za sveobuhvatnu vojnu reformu.

Serdjukov nije bio vojni stručnjak, ali je imao dve fakultetske diplome i bio od onih đaka koji su redovno radili domaće zadatke pa je celoj stvari pristupio mnogo ozbiljnije, nego što se to u javnosti očekivalo. Već u oktobru 2008. godine pojavile su se prve informacije o najvećoj vojnoj reformi u istoriji Rusije, čiji je zvanični naziv „Novi izgled“, a koja je u javnosti poznata i kao Serdjukovljeva reforma ili, nešto ređe, Serdjukov-Makarov reforma.

O ovoj vojnoj reformi mnogo toga je napisano. Glavni ciljevi reforme su bili da se u periodu od petnaest godina sprovedu velike organizacione promene i značajna modernizacija oružanih snaga. Konkretnije, stvaranje prvog ruskog savremenog, informatičkog sistema za komandovanje i kontrolu (C2), smanjivanje ukupnog broja vojnika na oko milion i povećanje broja profesionalnih jedinica, prelazak na pukove i brigade kao osnovne manevarske jedinice, značajno povećanje modernog naoružanja, posebno balističkih i krstarećih raketa, borbenih aviona i sistema PVO samo su neki od najvažnijih ciljeva pomenute reforme.

Jedan od najvećih doprinosa reformi sistema odbrane od strane ministra Serdjukova je bila promena uslova pod kojima je država finansirala vojno-industrijski kompleks u cilju razvoja modernih sistema naoružanja. Serdjukov je jasno istakao da država više ne može decenijama da finansira vojne projekte koji ne daju konkretne rezultate i da proizvođači koji u zadatim rokovima nisu sposobni da prikažu mogućnosti novog naoružanja na vojnim poligonima ne mogu više da računaju na državno finansiranje.

Do dolaska Serdjukova na mesto ministra odbrane ovo ministarstvo skoro da nije imalo nikakav uvid u to kako se troši državni novac namenjen finansiranju sistema odbrane. Sve je bilo pod kontrolom odgovarajućih službi generalštaba. Serdjukov je sa sobom u ministarstvo odbrane doveo nekoliko finansijskih stručnjaka iz poreske službe koji su oformili novo odeljenje za finansijsku kontrolu.

Reforma je bila bolna za mnoge u ruskoj vojsci, ali je bila nužna i, kao takva, prihvatljiva. Uspostavljanje kontrole nad tokovima i načinima trošenja novca, ispostaviće se, nije bilo prihvatljivo.

Pored nekoliko stručnjaka za finansije, Serdjukov je u ministarstvu zaposlio i više ljudi koje je lično poznavao i u njih imao poverenje. Među njima je bila i Jevgenija Vasiljeva, Serdjukovljeva koleginica sa pravnog fakulteta, koju je Serdjukov 2010. godine zaposlio na mestu šefa odeljenja za imovinske odnose u ministarstvu odbrane.

U oktobru 2012. godine u ranim jutarnjim časovima policija je upala u stan u kome je Vasiljeva živela i tokom pretresa pronašla veliku sumu novca, dijamante i drugi nakit u vrednosti od skoro 800 000 $, više vrednih slika i antikviteta. Ispostavilo se da je Vasiljeva duže vreme bila pod tajnom policijskom istragom zbog primanja mita i finansijskih pronevera.

Pored gotovog novca, nakita i umetnina koji nisu odgovarali njenim zakonitim prihodima, u krevetu Jevgenije Vasiljeve je pronađen i ministar odbrane, Anatolij Serdjukov, koji je u to vreme bio oženjen Julijom Zubkovom, ćerkom Viktora Zubkova, nekadašnjeg ruskog premijera i bliskog saradnika predsednika Putina, koji je 2012. godine, kao direktor Gazproma, još uvek bio veoma uticajan čovek.

Kažu da je Viktor Zubkov bio izuzetno besan na svog zeta, Serdjukov je ubrzo smenjen sa dužnosti ministra odbrane, a u ruskom generalštabu su mnogi odahnuli. Postojale su informacije da je iza afere stajala vrlo duga ruka vojne obaveštajne službe, koja je pažljivo prikupljala podatke o protivzakonitim aktivnostima Jevgenije Vasiljeve i bračnom neverstvu ministra Serdjukova.

6. MIR, MIR, MIR, NIKO NIJE KRIV

Sergej Šojgu je bio jedinstvena pojava u novijoj ruskoj vojnoj istoriji, između ostalog i zato što je u postimperijalnoj Rusiji najduže obavljao dužnost ministra odbrane – 11 godina i 188 dana. Šojgu je, tako, duže bio ministar odbrane od, na primer, centralne figure Oktobarske revolucije, Lava Trockog, ili ratom proslavljenih maršala Žukova i Malinovskog.

Putinova odluka da umesto smenjenog Serdjukova na mesto ministra odbrane postavi Šojgua nije bila iznenađenje. Šojgu je od 1991. do 1994. godine bio komandant snaga civilne zaštite u okviru ministarstva odbrane, a kada su ove snage organizovane kao posebno ministarstvo za vanredne situacije, postao je član vlade i na tom mestu je bio čak do 2012. godine ostavivši iza sebe impresivne rezultate. Ministarstvo za vanredne situacije je bilo možda i najbolje organizovana državna služba kako u pogledu materijalno-tehničke opremljenosti, tako i u pogledu obučenosti ljudstva.

Izbor Šojgua za ministra odbrane je za Putina bio iznuđen kompromis. Shvativši da armija pruža ozbiljan otpor ministrima odbrane koji nisu vojna lica i da ponovni izbor takve ličnosti može stvoriti nove sukobe i otpor daljem sprovođenju vojne reforme, koja je bila jedan od državnih prioriteta, Putin se opredelio za ličnost koja je bila „najbolje od oba sveta“ i personalno rešenje prihvatljivo za generalštab.

Iako je nosio čin armijskog generala, Šojgu nije završio vojnu akademiju i nikada nije bio ni trupni, ni štapski oficir. Čin mu je dodeljen na osnovu funkcije komandanta civilne zaštite, a na osnovu, u to vreme, važećih propisa. Iako nije bio pravi vojni general, Šojgu je voleo da izgleda kao da jeste pa se ne samo gotovo uvek pojavljivao u različitim uniformama koje su predviđene za ministra odbrane, nego je doneo propise po kojima su i skoro sva lica zaposlena u ministarstvu odbrane morala da nose novoosmišljene uniforme.

Šojgu je, na taj način, i vizuelno približio ministarstvo odbrane armiji i stvorio osećaj da su ministarstvo i armija dva dela iste celine. Posle ministra koji je terao generalštapske oficire da trče i rade čučnjeve i koji je bio okružen računovođama, Šojgu je za generalštab i armiju bio veoma prijatna promena. Ta atmosfera se nastavila i kada je mesec dana nakon postavljenja Šojgua, kao ministra, na mesto načelnika generalštaba Putin postavio generala Gerasimova. Činilo se da je između civilnih i vojnih vlasti došlo do velikog pomirenja i da će se nastaviti sa uspešnim sprovođenjem vojne reforme uz borbu protiv korupcije u vojsci koliko je to moguće.

Nakon državnog udara u Ukrajini i nakon vrlo lošeg razvoja situacije u građanskom ratu u Siriji, Šojgu, generalštab i ruska armija stavljeni su pred ozbiljna iskušenja. Izgledalo je da se vojna reforma uspešno sprovodi uprkos brojnim problemima koje su Šojgu i Gerasimov morali da rešavaju. Ruska armija je reorganizovana i snabdevena značajno većom količinom modernog naoružanja, nego što je to bio slučaj u prethodnom periodu.

Iako se može reći da je Šojgu i kao ministar odbrane u značajnoj meri ispunio visoka očekivanja, postoje određeni razlozi zbog kojih se čini da je Putin, na kraju, zažalio što nije češće vršio promene na poziciji ministra odbrane. Koji su to razlozi?

6.1. UDALJAVANJE OD PUTINA

Šojgu je dugo godina bio blizak saradnik i prijatelj predsednika Putina, ali se čini da se nakon postavljanja na mesto ministra odbrane udaljio od Putina, a približio upravo onim strukturama u generalštabu i armiji sa kojima je Putin dugo vodio borbu oko uspostavljanja civilne kontrole.

U decembru 2015. godine ličnost od najvećeg Putinovog poverenja, general Aleksej Djumin, postavljen je na dužnost jednog od zamenika ministra odbrane. General Djumin ima zanimljivu biografiju. Po završetku Više vojne škole radio elektronike u Voronježu, koja je u to vreme bila prestižna škola za izučavanje veština elektronskog izviđanja i ratovanja, obavljao je više visokih dužnosti. Bio je zamenik šefa Službe za predsedničko obezbeđenje, zamenik direktora vojne obaveštajne službe, komandant Snaga za specijalne operacije (SSO) – najelitnije ruske vojne jedinice, načelnik štaba i zamenik komandanta kopnenih snaga ruske armije.

Samo dva meseca nakon postavljenja na mesto zamenika ministra odbrane Putin je Djumina razrešio te dužnosti i postavio za guvernera Tulske oblasti. Iako je Djumin u jednom intervjuu izjavio da je ideja o njegovom postavljenju na mesto zamenika ministra odbrane bila Šojguova, kao i da je sam tražio da više ne obavlja tu dužnost jer se nije nalazio u poslu koji mu je bio namenjen, bilo je spekulacija da nije imao dobar odnos sa Šojguom i Gerasimovim pa ga je Putin premestio na novu dužnost. Taj događaj se smatra prvim znakom Šojguovog izmicanja Putinovoj kontroli.

Nakon tzv. Prigožinove pobune, Djuminovo ime je još jednom pomenuto. Tom prilikom se na dobro obaveštenim Telegram kanalima pojavila informacija da će Putin ubrzo smeniti Šojgua i Gerasimova i na njihova mesta postaviti Djumina i generala Surovikina. To se nije dogodilo, ali dobro obavešteni o prilikama u ruskom sistemu odbrane su govorili da imena Djumina i Surovikina treba zapamtiti jer će, pre ili kasnije, biti kandidati za najviše političke i vojne dužnosti. Početkom maja ove godine Aleksej Djumin je postao jedan od deset Putinovih pomoćnika, ali se i dalje pominje kao jedan od najozbiljnijih kandidata za dužnost ministra odbrane u skorijoj budućnosti.

6.2. KRAH PRVOBITNOG PLANA SPECIJALNE VOJNE OPERACIJE

Prvobitni plan Specijalne vojne operacije, koji je podrazumevao dubinske manevre ruskih jedinica direktno ka Kijevu, Harkovu i Odesi, je nakon velike ukrajinske kontraofanzive i oštećenja Krimskog mosta u oktobru 2022. godine, doživeo totalni krah.

Ko zna kako bi se ta vojna avantura bez adekvatne vazdušne pripreme, sa premalim brojem vojnika i previše zastarele borbene tehnike, koja se kvarila i stvarala logistički košmar, završila da sudbina Rusiji nije podarila generala Surovikina.

General Sergej Surovikin je postao poznat široj javnosti kada je u martu 2017. godine postavljen na dužnost komandanta ruskih vojnih snaga u Siriji u trenutku kada je vojna situacija bila prilično nepovoljna po ruske interese. Znatno intenzivnijim vazdušnim udarima i povećanim angažovanjem paravojne formacije Vagner slomio je kičmu Islamskoj državi i drugim antivladinim pobunjeničkim grupama i preokrenuo ratnu situaciju pa je do kraja 2017. godine sirijska armija povratila kontrolu nad oko 50% državne teritorije.

Prema izjavama nekoliko ruskih vojnih komentatora general Surovikin je u pripremama za izvođenje vojne operacije u Ukrajini imao brojne primedbe na plan Specijalne vojne operacije pa je zbog toga bio izostavljen iz vojne operacije do juna 2022. godine kada je, zbog teške situacije na Hersonskom bojištu, postavljen na dužnost komandanta grupe snaga „Jug“.

Kada je ratna situacija postala veoma teška za ruske snage, na dan kada je teško oštećen Krimski most, koji je u to vreme bio ključna saobraćajnica za snabdevanje ruskih trupa na Hersonskom bojištu, na insistiranje Putina postavljen je na dužnost glavnokomandujućeg celokupnom operacijom u Ukrajini.

Po stupanju na novu dužnost, general Surovikin je naredio hitno preduzimanje niza defanzivnih mera, što je stabilizovalo linije na celokupnom vojištu, zaustavilo napredovanje ukrajinskih trupa i spasilo oko 30 000 ruskih vojnika od uništenja na Hersonskom bojištu, do čega bi došlo da se na vreme nisu povukli na levu obalu Dnjepra.

Surovikinov odlučujući doprinos bio je u tome što je političko rukovodstvo i celokupnu javnost suočio sa realnošću i, ispravno uzimajući u obzir broj angažovanih vojnika, obučenost i opremljenost ruskih trupa, modifikovao strategiju koja je, od tog trenutka, podrazumevala znatno intenzivnije vazdušne udare po elektro-energetskoj infrastrukturi i drugim ciljevima u dubini protivnika i pozicioni rat artiljerijskim nadjačavanjem sa opreznim manevrisanjem jedinica, tek kada se za to steknu uslovi.

Surovikin je, tako, ukrajinskoj vojnoj komandi i NATO-u nametnuo svojevrsni pozicioni rat iscrpljivanjem, u kome je ruska strana imala neuporedivo veće izglede na uspeh.

Ruska javnost je bila pomalo neprijatno iznenađena kada je u januaru 2023. godine General Surovikin razrešen dužnosti glavnokomandujućeg Specijalnom vojnom operacijom pa je nastavio da obavlja “samo” dužnost komandanta celokupnih ruskih vazdušno-kosmičkih snaga. Na mesto komandanta Specijalne vojne operacije postavljen je, niko drugi, nego načelnik generalštaba ruske armije, general Valerij Gerasimov. Zvanično, predsednik Putin je ovom kadrovskom kombinatorikom želeo da i formalno istakne značaj koji je vojna operacija poprimila za Moskvu. Nezvanično, kako to vrlo često biva u vojsci, na ovaj način se nastojalo očuvati bespogovorno poverenje u hijerarhiju vojne komande, iako je bilo očigledno da Surovikin nije miljenik Gerasimova i Šojgua. Sama potreba za njegovim angažovanjem bila je dokaz kraha prvobitnog plana Specijalne vojne operacije na koji je Surovikin imao brojne primedbe.

Neuspeh prvobitnog plana SVO se, svakako, ne može pripisati u krivicu Šojguu i ministarstvu odbrane, ali je njegov deo krivice bio u tome što se pokazalo da je efekte reforme i stanje u ruskoj vojsci godinama prikazivao kao mnogo bolje, nego što su zaista bili.

Rat u Ukrajini je otkrio postojanje niza problema koje je ruska vojska imala još u vreme Rata u Gruziji: nedovoljna opremljenost modernim i visokotehnološkim naoružanjem (posebno je bio primetan nedostatak borbenih bespilotnih letelica), nedovoljna snabdevenost radarima za detekciju artiljerijske vatre, modernim vojnim radio-uređajima pa čak i ličnom opremom vojnika, nedovoljna obučenost i pripremljenost jednog broja jedinica, preveliki broj nedovoljno kompetentnih i slabo motivisanih oficira itd.

Nakon deset godina sprovođenja vojne reforme na mestu ministra odbrane i 400 milijardi dolara koje su potrošene na reorganizaciju i modernizaciju armije, iako je nesporno postigao određene rezultate, od Šojgua se, čini se, očekivalo više, posebno u pogledu opremljenosti trupa modernim i visokotehnološkim naoružanjem.

Kontrola načina na koji se troši vojni budžet i pritisak na vojno-industrijski kompleks da efikasnije isporučuje moderno naoružanje i opremu, ono na čemu je Serdjukov najviše insistirao, bilo je upravo ono gde je Šojgu postigao slabije rezultate.

Dokaz za ovu tvrdnju je i činjenica da je Šojguov naslednik ponovo jedan ekonomski stručnjak, Andrej Belousov, što govori da je Putin, na kraju, zauzeo stanovište da je finansijska discplina u sistemu odbrane ključni uslov za dalju modernizaciju armije i pobedu u ratu.

6.3. PRIGOŽINOVA POBUNA

Vagner je, moglo bi se reći, bio remek-delo ruskog hibridnog ratovanja. Iako je Vagner bio „proizvod“ vojne obaveštajne službe, formalno je osnovan pod okriljem jedne od bezbednosnih kompanija ruskog milionera Jevgenija Prigožina, koji je bio veoma naklonjen, a donekle i blizak, predsedniku Putinu.

Planovi za Vagner su, pokazaće se, bili veoma ambiciozni u smislu brojnosti, naoružanja i obima angažovanja pa je Prigožin upleten u celu priču jer je vojna komanda na taj način želela da odobrovolji Putina i omogući mu da o aktivnostima Vagnera, pored zvaničnih vojnih informacija, dobija i informacije iz prve ruke.

Iako je Putin pobunu javno nazvao aktom izdaje, Prigožin nije bio uhapšen i smešten u pritvor. Prigožin je duže vreme Šojgua, Gerasimova i niz visokih oficira nazivao nesposobnim, a za neke od njih je navodio da su ogrezli u korupciji. Taj sukob je kulminirao kada ih je optužio da su naredili vazdušni napad na bazu Vagnera u Donbasu sa ciljem da unište komandu jedinice i deo snaga u bazi.

Do daljnjeg ostaje nejasno da li je to pravi i jedini uzrok pobune, ali je logično pretpostaviti da je Putin krivicu za pobunu pripisao Šojguu i Gerasimovu. Njihov zadatak je bio da Vagner drže pod kontrolom, a da sve, eventualne, probleme na vreme uoče i učine sve da budu prevaziđeni.

Prigožinova misteriozna smrt u avionskoj nesreći i sankcionisanje generala Surovikina, samo zato što ga je Prigožin javno označio kao najkompetentnijeg ruskog generala, samo su pogoršali situaciju za Šojgua i Gerasimova.

6.4. SLABA FINANSIJSKA DISCPLINA I NEDOVOLJNO SUZBIJANJE KORUPCIJE U SISTEMU ODBRANE

Ispostaviće se da je hapšenje jednog od zamenika ministra odbrane, Timura Ivanova, koje se dogodilo krajem aprila ove godine pod sumnjom da je primio mito, bilo najava krupnijih promena u sistemu odbrane. Ivanov je u ministarstvu bio zadužen za više različitih zadataka: upravljanje vojnom imovinom, stambena pitanja i zdravstvenu zaštitu vojnih lica, kao i izgradnju i rekonstrukciju vojnih objekata, a duže vreme je dovođen u vezu sa luksuznim načinom života i korupcijom u sistemu odbrane.

Veoma je indikativno, moglo bi se reći čak i simbolično, to što je Ivanov postavljen na dužnost zamenika ministra odbrane 2016. godine umesto Alekseja Djumina, poverljivog Putinovog generala, koga, ako je verovati glasinama, Šojgu, zapravo, nije želeo u ministarstvu.

Sergej Šojgu nije razrešen dužnosti ministra odbrane, nego je, jednostavno, izostavljen iz novoformirane vlade i postavljen na dužnost sekretara Saveta bezbednosti Rusije, najvišeg državnog tela čiji zadatak je da pruža konsultativnu podršku predsedniku Rusije prilikom donošenja odluka koje se tiču pitanja nacionalne bezbednosti. Iako ima mišljenja da je to, zapravo, unapređenje, čini se da to nije slučaj jer dužnost ministra odbrane sa sobom nosi znatno više političkog, finansijskog i operativnog uticaja.

Nakon odlaska Šojgua, borba protiv krupnijih slučajeva korupcije u sistemu odbrane je, čini se, dobila ubrzanje. Zbog primanja mita uhapšeni su general Jurij Kuznjecov, šef kadrovske službe u ministarstvu odbrane i general Vadim Šamarin, šef glavnog direktorata za komunikacije generalštaba i zamenik načelnika generalštaba ruske armije. Pod sumnjom da je učestvovao u finansijskim prevarama uhapšen je i general Ivan Popov, bivši komandant 58. armije.

Obavešteni izvori govore da je, očigledno, u pitanju početak ozbiljnijeg iskorenjivanja korupcije u sistemu odbrane i da se može očekivati još hapšenja.

7. POVRATAK U BUDUĆNOST

Putinova odluka da na mesto ministra odbrane postavi ekonomskog stručnjaka, Andreja Belousova, iznenađenje je samo za one koji su slabije informisani o prilikama u ruskom sistemu odbrane.

Iako postavljanje ekonomiste za ministra odbrane, u trenutku dok još uvek traje veliki rat, može izgledati kao vrlo riskantan potez, posmatrano sa aspekta političke strategije, prilično je jasno koji su Putinovi motivi i šta želi da postigne ovakvom odlukom.

Belousov je obavljao dužnosti ministra za ekonomski razvoj, Putinovog savetnika za ekonomiju i prvog zamenika predsednika vlade pa ga zbog toga smatraju jednim od kreatora tzv. „putinomije“, kao i jednog od najzaslužnijih što se ruska ekonomija pokazala kao vrlo otporna na zapadne sankcije i bolje pripremljena za funkcionisanje u ratnim prilikama, čak i od ruske armije.

Putin se, očigledno, vraća na pozicije na kojima je bio kada je na mesto ministra odbrane postavio Anatolija Serdjukova. Sa više od dve godine iskustva iz rata u Ukrajini, Putinu je jasno da vojna reforma nije postigla sve zacrtane rezultate ponajviše zbog toga što u ministarstvu nije bilo dovoljno stručnjaka koji bi kontrolisali trošenje vojnog budžeta, finansiranje najvažnijih projekata namenske industrije i koji bi se efikasnije borili protiv slučajeva krupnije korupcije koji uznemiravaju javnost i srozavaju ugled oružanih snaga.

Belousov je tu da to promeni i formira stručne službe koje će i posle njega nastaviti da efikasno rade na pomenutim zadacima, nakon čega će ga na mestu ministra odbrane zameniti, najverovatnije, neko sa više vojnog znanja.

Putin, očigledno, želi da povuče jasniju granicu između ministarstva odbrane i armije, u meri u kojoj je to moguće i svrsishodno, i da na taj način zaokruži priču o civilnoj kontroli oružanih snaga.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA