Ako ste mislili da su važni politički događaji rezervisani samo za velike i uticajne države, Sudan je povremeno tu da vas razuveri. Među onima koji prate događaje iz međunarodne politike, Sudan je postao sinonim za političku nepredvidljivost. Jedna od najsiromašnijih država Afrike, sa izuzetno važnim geostrateškim položajem, pod stalnim uticajem moćnih stranih faktora, iscrpljena višedecenijskim građanskim ratovima koji su imali za posledicu i otcepljenje značajnog dela teritorije, često je menjala svoju političku orijentaciju i donosila neočekivane odluke u zanimljivim situacijama.

1. AL-BAŠIR I AL-TURABI

U jeku Drugog građanskog rata u Sudanu, mirnim državnim udarom 1989. godine na vlast dolazi pukovnik sudanske armije Omar al-Bašir (Omar Hassan Ahmad al-Bashir). Al-Bašir je bio vrlo uticajna ličnost u vojnim krugovima, ali je njegov politički autoritet počivao i na bliskim vezama sa Hasanom al-Turabijem (Hassan ‘Abd Allah al-Turabi), sudanskim političarem i ideologom koji se danas smatra najuticajnijom ličnošću u modernoj istoriji Sudana. Al-Bašir je, uz podršku al-Turabija, uveo islamsko pravo u severnom delu zemlje i ukinuo političke partije i nezavisne medije. Nešto kasnije, al-Bašir je na izborima bio jedini predsednički kandidat, a Partija nacionalnog kongresa jedina politička stranka u državi. Sudan je, tako, postao autoritarna, jednopartijska, teokratska država. Sudan je, zahvaljujući al-Turabiju i njegovim ličnim vezama u islamskom svetu, postao sponzor i logistička baza za više islamskih fundamentalističkih grupa i pojedinaca koji su im pripadali, ili bili povezani sa njima. Američki Stejt Department je 1993. godine stavio Sudan na listu država koje sponzorišu terorizam, što je bio početak međunarodne izolacije. Siromašna afrička država je postala stecište radikalnih islamista, trgovaca oružjem i informacijama, agenata i saradnika mnogih obaveštajnih službi, novinara i pustolova.

2. KARLOS ŠAKAL

Al-Bašir je svoju nepredvidljivu ćud i sklonost kao naglim političkim zaokretima možda po prvi put pokazao u slučaju ozloglašenog teroriste Iljiča Ramireza Sančeza (Ilich Ramírez Sánchez), poznatijeg pod nadimkom Karlos Šakal (Carlos the Jackal).

Karlos Šakal je bio najozloglašenija ličnost svoje epohe na Zapadu i francuski neprijatelj broj jedan. Prema ideološkom opredeljenju levičar marksističko-lenjinističkog tipa, bio je povezan sa radikalnim palestinskim organizacijama, zbog čega je uživao ugled u svetu islamskih država koje su podržavale borbu palestinskog naroda. Imao je podršku KGB, Štazija i drugih specijalnih službi država Varšavskog pakta koje su ga koristile kao pandan Operaciji Gladio. Gladio je bila neformalna, tajna operacija CIA i drugih savezničkih specijalnih službi, sastavljena od niza terorističkih i psihološko-propagandnih dejstava protiv levičarski nastrojenih pojedinaca i organizacija, najviše na teritoriji zapadne Evrope i Turske.

Kako je hladni rat između Zapada i Istoka jenjavao, tako je i Karlos sve više postajao vruć krompir u rukama onih koji su ga koristili. Jedno vreme je boravio u Siriji gde je bio pod strogim nadzorom, a kada je sirijska služba bezbednosti saznala da mu je iračka obaveštajna služba pristupila i vrbovala ga za svoje akcije, Sirija, koja u to vreme nije imala dobre odnose sa Irakom, uskratila je Karlosu svoje gostoprimstvo.

Postoje različite informacije kuda se on dalje kretao. Prema jednoj verziji, pokušao je da ode u Libiju, ali, nakon što mu je uskraćeno gostoprimstvo, otišao je u Jordan, odakle je, naravno sa lažnim ispravama i identitetom, odleteo u Sudan. Druga, manje poznata, ali iz relevatnijih izvora potvrđena verzija, je da je iz Sirije odleteo u Jemen, koji nije želeo da ga prihvati, ali nije znao ni kako da ga se oslobodi. Jemenske vlasti su se obratile Iranu, sa kojim su imale bliske veze, za posredovanje i pomoć. Iranske vlasti su, nastojeći da pomognu, tražile ko bi želeo da primi Karlosa i tako se on našao u Sudanu jer su Sudan i Iran, u to vreme, imali izuzetno bliske političke i vojne odnose.

Zašto je Sudan pružio utočište ozloglašenom teroristi za kojim je tragalo više specijalnih službi, posebno francuska DGSE i izraelski Mosad? Bila je to, čini se, lična usluga al-Turabija Iranu, odnosno Jemenu. Lukavo procenjujući da će tako imati jak adut za pregovore sa Zapadom, posebno sa Francuskom, koja tradicionalno ima najveći politički, vojni i obaveštajni uticaj u Africi, i sudanski predsednik, al-Bašir, dao je saglasnost za dolazak Karlosa.

Francuska je preko mreže svojih agenata i saradnika u Sudanu brzo saznala da se Karlos krije u Kartumu. Dva operativca francuske obaveštajne službe DGSE stigli su u Kartum i napravili fotografije na osnovu kojih je potvrđen Karlosov identitet. Jedno vreme se razmišljalo o njegovoj otmici i prebacivanju u Pariz, u stilu akcije prebacivanja nacističkog zločinca Ajhmana iz Argentine u Izrael koju su organizovale izraelske službe Mosad i Šin Bet. Francuske službe su, na posletku, procenile da bi to bila visokorizična akcija sa nevelikim izgledima za uspeh, a velikim rizikom od izbijanja međunarodnog incidenta pa su se francuske vlasti opredelile za skuplju, ali sigurniju varijantu – pregovore sa Sudanom.

Sudan je, na kraju, prihvatio da izruči Karlosa. Dobra prilika se ukazala kada je Karlos morao da obavi jednu lakšu hiruršku intervenciju u bolnici. Po povratku u svoju vilu, 14. avgusta 1994. godine, još uvek od anestezije ošamućenog Karlosa, nesposobnog za bekstvo ili samopovređivanje, vezali su agenti sudanske službe bezbednosti, potom ga odvezli na aerodrom i predali agentima francuske službe DST, koji su ga avionom prebacili u Pariz gde je osuđen na doživotni zatvor najpre za ubistvo jednog saradnika i dva agenta službe bezbednosti DST, a potom i za druge terorističke akcije na tlu Francuske u kojima je poginulo 11, a ranjeno više od 150 ljudi.

Nikada nije sa sigurnošću utvrđeno šta je Sudan dobio u zamenu za predaju Karlosa. Postoji mišljenje da su se sudanske vlasti nadale da će to dovesti do skidanja sa pomenute liste država koje finansiraju terorizam Stejt Departmenta, ali je to malo verovatno. Za SAD Karlos, naprosto, nije imao takav značaj jer, između ostalog, slučajno ili namerno, Karlos nikada nije preduzeo ni jednu terorističku akciju protiv SAD.

O tome šta je Sudan dobio od Francuske u zamenu za predaju Karlosa najviše se saznalo tokom suđenja u Parizu kada su Karlosovi advokati, Murad Usedik i, čuveni pariski krivičar, Žak Verž optužili sudanske vlasti da su, prekršivši sopstvene zakone, kidnapovale Karlosa i izručile ga Francuskoj u zamenu za satelitske snimke sa precizno označenim položajima, skladištima naoružanja i goriva i drugim važnim objektima pobunjeničkih trupa sudanskih hrišćana na jugu Sudana sa kojima je vlada u Kartumu bila u ratu. Karlosovi advokati su tom prilikom tvrdili da je Francuska kod vlade Centralnoafričke Republike obezbedila i prolaz preko teritorije ove zemlje za jedinice sudanske armije kako bi ove zaobišle odbrambene položaje pobunjenika i napale ih s leđa.

Francuske vlasti su demantovale ove tvrdnje. Ipak, francuski ministar unutrašnjih poslova je jednom prilikom odbio da govori o „ceni“ koju je Francuska platila za Karlosa, pozivajući se na „interese nacionalne sigurnosti“. Negativan publicitet zbog slike hrišćanske Francuske koja je vojno pomogla jedan islamistički režim, koji se nalazio na listi država koje sponzorišu terorizam, u ratu protiv drugih hrišćana, bio je ogroman. Jedini stvarni dobitnici u celoj zavrzlami bili su sudanski predsednik al-Bašir i Sudan.

3. OSAMA? KOJI OSAMA? AH, TAJ OSAMA!

Sudan je bio utočište još jedne „mitske“ ličnosti globalnog terorizma. Naime, nakon kritika koje je sve češće i sve glasnije upućivao na račun saudijske kraljevske porodice, posebno zbog podrške koju je ova država pružila SAD i saveznicima prilikom napada na Irak, Osama bin Laden je 1991. godine proteran iz Saudijske Arabije. Gotovo nestvarno zvuči da su u isto vreme u Sudanu svoje utočište našli terorista broj jedan iz vremena hladnog rata, čije je vreme isticalo, i terorista za koga će svet tek čuti. U to vreme, SAD su Bin Ladena još uvek smatrale prijateljskim mudžahedinom, saveznikom iz vremena borbe protiv sovjetske okupacije Avganistana, čovekom neobičnih sposobnosti koji može biti iskorišćen na različite načine u interesu SAD. U Sudan je došao zahvaljujući kome drugome, nego al-Turabiju, koji je, praktično, bio zamoljen od strane Saudijske Arabije da prihvati „bludnog sina“.

Bin Laden je u Sudanu vodio dvostruki život. Zvanično, za ekonomske prilike u Sudanu, investirao je ogroman kapital u građevinarstvo i poljoprivredu, što je siromašnoj državi, opustošenoj građanskim ratovima, svakako, odgovaralo. Ispod površine, Bin Laden je imao terorističku organizaciju, Al Kaidu, sa jakim vezama na Arabijskom poluostrvu, u Avganistanu i Pakistanu.

U Sudanu je osnovao kamp za obuku terorista u pustinji i proširio svoju terorističku mrežu preko cele Afrike. Postao je sponzor protivnika kraljevske porodice u Saudijskog Arabiji, ali i islamskih ekstremista u Alžiru, Siriji, Jordanu, Turskoj, Libanu, Eritreji, Bosni, Čečeniji. Njegove aktivnosti u Bosni i Čečeniji su osobito bile po volji CIA-e i drugih službi sa kojima je ova radila na ostvarenju zajedničkih političkih ciljeva.

Bin Laden je naročito blisko bio povezan sa egipatskom ekstremističkom organizacijom Egipatski islamski džihad, čiji su brojni članovi živeli u egzilu u Sudanu i koje je Bin Laden, vremenom, apsorbovao u svoju organizaciju, Al Kaidu. Egipatski islamski džihad je 1995. godine pokušao da ubije egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka pa su sudanske vlasti zabranile ovu organizaciju u nameri da dokažu da nisu povezane sa atentatom. Ulje na vatru je dolio al-Turabi koji je pozdravio pokušaj ubistva egipatskog predsednika. Neko vreme nakon tog događaja, Bin Laden je preživeo oružani napad koji je, prema zvaničnoj verziji, izvela grupa islamskih ekstremista koji su Bin Ladena smatrali isuviše liberalnim. Prema nekim nekim drugim informacijama, iza napada je stajala egipatska obaveštajna služba. Grupa do zuba naoružanih napadača pokušala je da uđe u Bin Ladenovu kuću, ali, čim su se približili kapiji, na njih je otvorena vatra iz automatskih pušaka, puškomitraljeza, snajpera, čak i bacača granata. Tri napadača su uspela da uđu u kuću i tu su odmah bili ubijeni, a preostalih šest-sedam je ubijeno na ulici. Jedan je zarobljen i, nakon suđenja po kratkom postupku, obešen. Postalo je jasno da čovek koji živi u toj kući nije samo uspešan biznismen, a da je kuća pravo malo vojno utvrđenje koje su branili iskusni ratnici iz Avganistana.

Bio je to početak političkog razlaza sudanskog predsednika al-Bašira i al-Turabija. Al-Bašir je shvatio da su al-Turabi i militantni islamizam kamen oko vrata kako za Sudan, tako i za njega lično.

Sudanske službe su nadzirale Bin Ladena i dobro znale čime se on sve bavi, ali mu je to bilo dozvoljeno kako zbog ogromnog novca koji je investirao u različite projekte u Sudanu, tako i zbog toga što je za potrebe sudanske vlade finansirao paravojne formacije koje su ratovale protiv hrišćanskih pobunjenika na jugu zemlje.

Vremenom, Bin Laden je počeo da zaoštrava antiameričku retoriku zbog „skrnavljenja“ svetih gradova Meke i Medine od strane američkih trupa u Saudijskoj Arabiji, a nešto kasnije i zbog mirovnih operacija američke vojske u Somaliji. Govorio je da će SAD na isti način okupirati južni Sudan i da je neophodno nešto preduzeti. Informacije o promeni Bin Ladenovog fokusa sa „neverničkih“ režima u islamskim državama, ka SAD, stizale su, naravno, i do američkih službi. SAD su počele da ga doživljavaju kao potencijalnu pretnju. Očigledno shvatajući da se nešto krupnije priprema, početkom 1996. godine, SAD su od Sudana tražile da protera bin Ladena i oko tri stotine islamskih ekstremista osumnjičenih za terorističke aktivnosti, mahom iz Avganistana, koje je bin Laden doveo za sobom u Sudan.

Za sudanskog predsednika, al-Bašira, zahtev SAD je došao u pravom trenutku jer je u to vreme pokušavao da koliko-toliko promeni sliku Sudana u očima zapadnog javnog mnjenja, izvuče zemlju iz međunarodne izolacije i oslobodi se uticaja al-Turabija i islamskog fundamentalizma. Shvatajući da mogu da postignu važne poene kod SAD, sudanske vlasti su ponudile da izruče bin Ladena SAD, ali su Amerikanci to odbili jer nisu imali ništa konkretno, ili zato što su, možda, smatrali da im bin Laden još uvek može biti od koristi.

Amerikanci su samo želeli da Bin Laden bude dislociran iz Afrike. Samo neka ne ide u Somaliju, rekli su sudanskim pregovaračima. Sudan je, praktično, proterao Bin Ladena, zadržavši sve njegove investicije i novac položen u sudanskim bankama. Bin Laden je, očerupan od strane sudanskih vlasti, otišao u Avganistan 18. maja 1996. godine. Amerikanci su upravo to i želeli – da mu nanesu logistički i finansijski udarac, a da ostane aktivan, kako bi ga, eventualno, ponovo iskoristili za neku novu Bosnu ili Čečeniju. Veoma su ga potcenili.

Ubrzo po dolasku u Avganistan Bin Laden je izdao Deklaraciju o objavi rata SAD zbog okupacije i sknavljenja svetih mesta, Meke i Medine, od strane američke armije u Saudijskoj Arabiji koja je objavljena u londonskim novinama Al-Kuds Al-Arabi (Al-Quds Al-Arabi). U to vreme, malo ko je na to obraćao pažnju. Dve godine kasnije, Osama bin Laden je organizovao napade na američke ambasade u Tanzaniji i Keniji u kojima je poginulo više od 200, a ranjeno preko 4000 ljudi. To je bio samo početak. Bin Laden i Al Kaida su izveli teroristički napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku, najveći u istoriji SAD, 11 septembra 2001. godine, nakon čega su uništeni u tzv. Globalnom ratu protiv terora koji su američki poreski obveznici skupo plaćali tokom narednih dvadesetak godina.

Kada je ceo svet čuo za Osamu bin Ladena, na pitanje novinara na jednoj konferenciji za medije da li su vlasti svesne ko je bio njihov gost tokom nekoliko godina, sudanski ministar informacija je odgovorio: „Osama, koji Osama? Ah, taj Osama!“. Sudanske vlasti su insistirale na tome da se Bin Laden nije bavio nikakvim terorističkim aktivnostima za vreme boravka u Sudanu i da je bio pod nadzorom. Dr Gutbi el Mahdi, koji je u to vreme došao na čelo sudanske obaveštajne službe, jednom prilikom je izjavio: „Kakvi god da su bili njegovi politički stavovi, dok je Osama bin Laden bio ovde, nadzirali smo ga i bio je pod kontrolom. U Avganistanu je potpuno izmakao kontroli“. Za mnoge je, s obzirom na sve okolnosti, ovo bila ironija.

Sudanske vlasti su u celoj priči imale koristi od Bin Ladena jer su zadržale njegove investicije i novac, uspevši da ga se oslobode u pravom trenutku. Nije poznato da li je Bin Laden uspeo da povrati barem deo svog novca koji je ostao u Sudanu. Američka vojska je, nakon napada na ambasade u Tanzaniji i Keniji 1998. godine, u znak odmazde raketirala jednu fabriku lekova u Sudanu, ali je čak i taj napad, iako je poginulo 11 ljudi i pričinjena velika materijalna šteta, doneo političku poene vlastima u Kartumu jer se ispostavilo da su američke obaveštajne službe potpuno pogrešno procenile da se u fabrici lekova proizvodi hemijsko oružje za Al Kaidu.

Mnogo godina kasnije, Predsednik Tramp je, kao uslov za skidanje Sudana sa liste država koje finansiraju terorizam, postavio i obavezu sudanskih vlasti da plate čak 335 miliona dolara SAD na ime odštete za postradale i materijalna razaranja pričinjena bombaškim napadima na američke ambasade u Tanzaniji i Keniji, kao i neke druge terorističke akcije koje je izvela Al Kaida. Sudan je ispunio taj uslov ponajviše jer je u tom trenutku na vlasti bila prelazna, prozapadno orijentisana vlada kojoj su SAD obećale pozamašnu finansijsku pomoć na ime podrške demokratskim procesima u društvu.

4. SUDAN I IRAN: BEST FRIENDS FOREVER

Sudan je svoju nepredvidljivu političku ćud pokazivao i u odnosu na države sa kojima je dugo vremena gradio bliske političke i druge veze. Odnosi između Sudana i Irana su, možda, ponajbolji primer za ovu tvrdnju. Odnosi dve države su naročito unapređeni po dolasku al-Bašira na vlast. Državni udar kojim je al-Bašir došao na vlast 1989. godine i uvođenje islamskog prava bili su, uostalom, inspirisani Islamskom revolucijom u Iranu. U veoma kratkom roku, Sudan je postao najbliži i najvažniji saveznik Irana na tlu Afrike.

Unapređene su diplomatska, kulturna i ekonomska saradnja. Pet meseci po dolasku na vlast, al-Bašir je posetio Iran prvi put, a čak tri iranska predsednika, Rafsandžani, Hatami i Ahmadinedžad, posetili su Sudan. Iran je posebno radio na unapređivanju poljoprivredne proizvodnje u Sudanu. Takođe, Iran je svake godine, u vidu pomoći, slao oko milion tona nafte Sudanu.

Ono što je Zapad i neke afričke države mnogo više brinulo bile su vojna i obaveštajna saradnja između dve države. Iran je vojno pomagao Sudan tako što mu je isporučivao naoružanje i opremu sopstvene proizvodnje, ali i tako što je obezbeđivao finansijska sredstva za nabavku ruskog i kineskog naoružanja, čiji je Sudan tradicionalni kupac. Iran je vojnu pomoć pružao i angažovanjem velikog broja vojnih savetnika i instruktora čiji je zadatak bio da reorganizuju i obuče pripadnike sudanskih oružanih snaga, specijalnih službi i policije. U jednom trenutku, u Sudanu se nalazilo više od 2000 pripadnika Korpusa islamske revolucionarne garde, vojnih savetnika, instruktora i agenata iranskih specijalnih službi.

Iranske oružane snage su upravo u ovom periodu organizovane po uzoru na oružane snage u Iranu. Stvorene su moćne paravojne formacije kao drugi stub oružanih snaga i konkurencija regularnoj armiji, čime je rizik od vrbovanja visokih oficira oružanih snaga od strane neke strane obaveštajne službe i korišćenja oružanih snaga u cilju vršenja državnog udara znatno smanjen. Iran je finansirao proširenje i modernizaciju luke u Port Sudanu u koju su, od 2012. godine, uplovljavali iranski ratni brodovi. Jedan zapadni obaveštajac, koji je u tom periodu boravio u Port Sudanu, izvestio je da je ceo grad preplavljen iranskim agentima koji nadziru luku i sve delove grada.

4.1. Koji interes je postojao za ovako blisku saradnju dve države koje nisu imale mnogo toga zajedničkog?

Sudan je tražio način da zaobiđe sankcije i izolaciju koju su mu SAD i deo međunarodne zajednice nametnuli. Nakon stavljanja na listu država koje sponzorišu terorizam mnoge države su izbegavale kontakte i saradnju sa Sudanom. Vremenom, počele su da se osećaju posledice sankcija. Saradnja sa Iranom sigurno je rešavala deo tih problema.

Primarni interes Irana za saradnju i pružanje pomoći Sudanu bio je geopolitičke prirode. Preko Sudana, Iran je imao pristup i mogućnost širenja svog uticaja u Crvenom moru, Adenskom zalivu, Rogu Afrike i državama Sahela. Izrael je u više navrata optuživao Sudan da organizuje transporte iranskog naoružanja preko svoje teritorije. To oružje je, dalje, ilegalno transportovano kroz Egipat pa preko Sinaja u pojas Gaze, kojim upravlja Hamas. Izrael je tvrdio i da se u Sudanu nalazi fabrika koja proizvodi delove za rakete koje Hamas ispaljuje na izraelske gradove. U oktobru 2012. godine dogodila se velika eksplozija u kojoj je fabrika uništena. Sudan je optužio Izrael za vazdušni napad na fabriku, tvrdeći da je na licu mesta pronađena jedna neeksplodirana avio-bomba izraelske proizvodnje, ali Izrael nikada nije priznao svoju umešanost u eksploziju u fabrici.

Sudan je dugo imao bliske odnose sa Iranom, ali su ekonomski problemi prouzrokovani građanskim ratovima, sankcijama međunarodne zajednice i, na posletku, otcepljenjem Južnog Sudana, na čijoj teritoriji se nalaze značajna izvorišta nafte, bili sve veći. Prihodi vlade u Kartumu su naglo opadali, a pomoć koju je Iran upućivao smanjivala se jer je vlada u Teheranu imala velike izdatke u vezi sa angažovanjem Irana u građanskom ratu u Siriji. Predsednik al-Bašir i vlada u Kartumu su dobijali signale da bliski odnosi sa Iranom ne doprinose poboljšanju međunarodnog položaja Sudana, a zbog toga ni rešavanju nagomilanih ekonomskih problema. SAD nisu želele da se neposredno upliću u političke prilike u Sudanu jer se ovaj još uvek nalazio na listi država koje sponzorišu terorizam, ali su od Saudijske Arabije i njenih zalivskih saveznika tražili da pronađu način da proteraju Iran i povrate svoj politički i ideološki uticaj u Sudanu. Saudijska Arabija je obećala izdašnu finansijsku pomoć i velike investicije u zamenu za prekid bliskih veza sa Iranom.

Prvi nagoveštaj promene u spoljnjopolitičkoj orijentaciji predsednika al-Bašira i vlade u Kartumu je bila nezvanična informacija da je Sudan odbio ponudu Irana da instalira protivvazdušne raketne sisteme u blizini luke u Port Sudanu. U septembru 2014. godine sudanske vlasti su naredile zatvaranje svih iranskih kulturnih centara sa obrazloženjem da su se bavili neprihvatljivim širenjem šiitskog islama u većinski sunitskoj zemlji. Takođe, svim iranskim diplomatama je naređeno da u roku od 72 časa napuste Sudan. Bila je to poruka Saudijskoj Arabiji da je Sudan spreman da napravi zaokret od 180 stepeni u svojoj spoljnjoj politici. U martu naredne godine, Sudan je pristupio savezničkoj koaliciji u borbi protiv proiranski orijentisanih Huta u Jemenu, koju su predvodili Saudijska Arabija i njeni saveznici u Zalivu.

Saudijska Arabija je u kratkom roku investirala čak 11 milijardi dolara, uglavnom u oblast poljoprivredne proizvodnje. Iran je, praktično, najuren iz Sudana nakon više od 25 godina pomaganja Sudanu i građenja svojih pozicija u tom delu sveta. Raskid odnosa sa Iranom i orijentisanje ka ključnom regionalnom savezniku SAD, Saudijskoj Arabiji, bio je jedan od tri ključna razloga zašto je Sudan u decembru 2020. godine uklonjen sa liste država koje sponzorišu terorizam koju periodično objavljuje američki Stejt Department.

5. SUDAN I RUSIJA: NEIZVESNA SUDBINA RUSKE POMORSKE BAZE U PORT SUDANU

Sudan i Rusija decenijama imaju veoma dobre političke, ekonomske i odnose u oblasti vojne saradnje. Čak 87% naoružanja i opreme koje koriste sudanske oružane snage je sovjetske, odnosno ruske proizvodnje. Posle niza godina zanemarivanja svojih političkih, ekonomskih i vojnih interesa, Rusija je poslednjih petnaestak godina ponovo veoma zainteresovana za Afriku.

Sredinom 2018. godine sudanski medij Radio Dabanga objavio je informaciju o prisustvu 500 pripadnika ruskih specijalnih jedinica u jednoj vojnoj bazi na oko 15 km južno od grada Um Dafur u blizini granice Sudana i Centralnoafričke Republike. Prema toj informaciji, ruski komandosi vrše obuku pobunjenika iz Centralnoafričke Republike kao i pripadnika sudanske armije.

Osim za prodaju naoružanja i vojne opreme, fizičko prisustvo vojnih savetnika i obaveštajnih eksperata, Rusija je veoma zainteresovana i za istraživanja i eksploataciju prirodnih resursa širom Afrike. Upravo su ruski stručnjaci iz kompanije Rosgeologija bili ti koji su 2015. godine otkrili veliko nalazište rude zlata u Sudanu. Ista kompanija je u septembru 2021. godine potpisala novi ugovor za dalji nastavak istraživanja. Rusija, takođe, nastoji da obezbedi pristup lukama u Africi za svoje vojne brodove, posebno one koji patroliraju Indijskim okeanom, u blizini obale Istočne Afrike, štiteći ruske i trgovačke brodove drugih država od napada somalijskih pirata.

Prilikom posete Moskvi 2017. godine, tokom koje je potpisan sporazum o modernizaciji sudanskih oružanih snaga od strane Rusije, sudanski predsednik al-Bašir je izjavio: „Potrebna nam je zaštita od agresivnih akcija SAD. Sudan može postati ključ Rusije za Afriku“. Al-Bašir je tom prilikom pomenuo da je Sudan zainteresovan za saradnju sa Rusijom u pogledu korišćenja sudanskih luka od strane ruskih vojnih brodova. Bilo je i nezvaničnih informacija da je ruskom predsedniku Putinu čak predlagao i da Rusija izgradi vojnu vazduhoplovnu bazu na teritoriji Sudana, u blizini Crvenog mora.

Bilo je jasno da su al-Bašir, kome je gorelo pod nogama zbog međunarodne optužnice za ratne zločine počinjene tokom jednog od građanskih ratova u Sudanu, tzv. Ratu u Darfuru i sve većeg nezadovoljstva građana i opozicije, i rusko rukovodstvo, koje je tražilo priliku da obezbedi prvu luku za svoje vojne brodove u Africi od raspada SSSR-a, započeli dogovor od velikog značaja za obe strane.

U novembru 2020. godine objavljeno je da Sporazum predviđa pravo Rusije da u periodu od 25 godina koristi deo luke Port Sudan tako što će izgraditi pomorsku bazu u vidu logističko-tehničkog pomorskog centra u okviru koga se istovremeno mogu nalaziti najviše 4 vojna plovila, uključujući i ona koja imaju nuklearni pogon, sa najviše 300 pripadnika oružanih snaga Rusije. Predviđeno je da svrha korišćenja baze u Sudanu bude defanzivna – popravka brodova, snabdevanje namirnicama i vodom, kao i odmor vojnika, odnosno mornara. U zamenu, Rusija se obavezala da izvrši modernizaciju i obuku sudanskih oružanih snaga, posebno sudanske mornarice, kao i da izvrši isporuku naoružanja i opreme po posebno povoljnim cenama. Sličan sporazum, u vezi sa korišćenjem luke Tartus, Rusija ima sa Sirijom.

Čini se da Rusija više od ovoga nije ni želela. Sporazum je bio ograničen i defanzivnog karaktera i, kao takav, izgledao je kao prihvatljiv kako za Zapad, tako i za države u okruženju. Rusija se nadala da bi to mogao biti i dobar poticaj za druge države da se odluče za slične sporazume, što bi joj omogućilo da stvori mrežu vojnih pomorskih baza širom sveta i povrati barem deo uticaja koji je nekada imala ratna mornarica velikog Sovjetskog Saveza. Ali, stvari se nisu odvijale onako kako su akteri sporazuma zamislili.

Nakon četvromesečnih građanskih protesta i uvođenja vanrednog stanja, 11. aprila 2019. godine, sudanska vojska je svrgnula sa vlasti predsednika al-Bašira, raspustila njegov kabinet i druge organe vlasti kojima je on, faktički, upravljao. Bio je to kraj najduže vladavine u istoriji ne samo Sudana, već cele Arapske lige. Vojska je preuzela vlast u zemlji i uvela vanredno stanje, ali je, zbog građanskih protesta koji nisu jenjavali i pritiska sa Zapada, postignut sporazum o prenosu vlasti na tranzicione organe do opštih izbora čije je održavanje najavljeno za sredinu 2022. godine. Formirani su Suvereno veće Sudana (sačinjeno od 6 civilnih članova i 5 članova iz redova sudanske armije), kao kolektivni šef države, na čijem čelu je bio general Abdel Fatah al-Burhan (Abdel Fattah Abdelrahman al-Burhan) i privremena, tranziciona, Vlada Sudana, sa Abdalom Hamdokom (Abdalla Hamdok) kao predsednikom vlade.

U naredne dve godine nije bilo novih informacija o statusu sudansko-ruskog sporazuma o ruskoj pomorskoj bazi u Sudanu. Bilo je to donekle razumljivo s obzirom na složene političke prilike u Sudanu. U februaru ove godine je ruska fregata „Admiral Grigorovič“, iz sastava Crnomorske flote, uplovila u luku u Port Sudanu. Novinska agencija RIA-Novosti je, objavivši ovu vest, podsetila da će u toj luci biti izgrađen logističko-tehnički centar ruske ratne mornarice u skladu sa postignutim sporazumom između dve države. A onda se, krajem aprila ove godine, pojavila informacija koja je još jednom potvrdila Sudan kao nepredvidljivog aktera međunarodne politike. Televizija Al Arabija, internacionalna arapska televizija sa sedištem u Dubaiju, saopštila je da nove sudanske vlasti zamrzavaju sporazum koji je prethodna vlast postigla sa Ruskom Federacijom. Ruska ambasada u Kartumu je demantovala ovu vest, ali je bilo jasno da se nešto, ipak, dešava u vezi sa statusom sporazuma.

U julu je visoki predstavnik sudanske vojske najavio predlog izmena sporazuma, podsećajući da je sporazum ispregovarala prethodna, nedemokratska i korumpirana vlast. Tom prilikom je rečeno da Sudan mora da vodi brigu o svojim interesima i da više nije prinuđen na saradnju samo sa Rusijom i Kinom, već i sa državama Zapada, kao što su SAD. Sudanska strana je sada tražila ekonomsku pomoć od strane Rusije, kao i to da sporazum važi samo pet godina sa mogućnošću produženja na period od 25 godina. Za Rusiju su to bili znatno nepovoljniji uslovi jer bi, pored već preuzetih obaveza modernizacije sudanske armije, sada morala i da plati za zakup luke. Pri tom, nakon isteka prvog perioda od pet godina, u novom predlogu sudanske strane nije bilo garancija da bi do novog produženja došlo pod istim uslovima.

Tokom posete Moskvi, u julu mesecu, sudanska ministarka spoljnjih poslova, Mariam al-Mahdi, u intervjuu za novinsku agenciju RIA-Novosti, saopštila je da će ratifikacija sporazuma zavisiti i od ishoda određenih procesa u vezi sa kojima je Sudanu neophodna pomoć i podrška Rusije. Sudanska ministarka je pojasnila da se radi o Velikoj etiopskoj renesansnoj brani (GERD) čija izgradnja na reci Plavi Nil u Etiopiji može prouzrokovati smanjeni dotok vode u Sudanu i Egiptu, što bi imalo ogromne ekonomske i humanitarne posledice. Egipat i Sudan traže od Etiopije da promeni konstrukcione planove, a pošto Rusija ima veoma dobre odnose sa Etiopijom, Sudan želi da Moskva interveniše kod vlasti u Adis Abebi. Bio je to još jedan uslov za ratifikaciju sporazuma. Zvanična Moskva se nije izjašnjavala, ali prema mišljenjima stručnjaka koji su se pojavljivali u ruskim medijima, mogao se steći utisak da su ruske vlasti neprijatno iznenađene ovakvim razvojem događaja. Pojedini ruski mediji su ponašanje Sudana čak nazvali i ucenom.

Sudan se, praktično, cenkao sa Moskvom, znajući da je veoma zainteresovana za pomorsku bazu u Crvenom moru i nastojao da izvuče maksimalnu korist u takvoj situaciji. Neki ruski stručnjaci su ukazivali na to da postoji mogućnost da su se SAD uplele u priču sa namerom da nagovore sudanske vlasti da odustanu od sporazuma. Naime, nakon rušenja režima predsednika al-Bašira 2019. godine, direktna finansijska pomoć SAD upućena Sudanu je počela naglo da se povećava. U toku 2019. godine je bila upola veća u odnosu na prethodnu godinu i iznosila je 371 milion dolara. U toku 2020. godine SAD su donirale više od 359 miliona dolara, a u toku 2021. godine je donirano oko 423 miliona. Za 2022. godinu je najavljena donacija od neverovatnih 700 miliona dolara. Nakon što su Sudan i Izrael postigli sporazum o normalizaciji odnosa u oktobru 2020. godine, predsednik Tramp je naložio skidanje Sudana sa liste država koje sponzorišu terorizam. Za Sudan je to bio dugo očekivani korak ka izlasku iz međunarodne izolacije. Analitičari su smatrali da američka pomoć ne dolazi bez određenih uslova koji su i u američkom interesu, a to su, pre svega, obaveza novih sudanskih vlasti da razne islamističke grupe drže pod nadzorom, da ne rade protiv interesa Izraela i da svedu ekonomsku i, posebno, vojnu saradnju sa Rusijom i Kinom na najmanju moguću meru.

Rusija je u takvoj situaciji mogla da ne preduzme ništa i strpljivo sačeka rasplet u vezi sa sudbinom sporazuma, ili da prihvati sve uslove Sudana. Problem je bio i u tome što se nije moglo predvideti šta će se sve, do kraja, pojaviti kao uslov za ratifikaciju sporazuma. Može se reći da je Rusija izgledala kao još jedna žrtva političke nepredvidljivosti Sudana, koja je, čini se, nastavila da bude deo manira sudanske političke elite i nakon svrgavanja predsednika al-Bašira. Sa druge strane, bila su prisutna i mišljenja da Rusija neće tako lako odustati, te da je Sudan ovaj put naišao na previše snažnog partnera u igri geopolitičkog nadmudrivanja, koji poseduje veliko iskustvo, kao i političke i obaveštajne resurse za proaktivno delovanje u cilju ostvarenja važnog geostrateškog interesa. Jedan događaj i ono što je usledilo nakon njega, pojačali su ovu vrstu sumnji.

Početkom septembra, vebsajt Sudan Tribjun (sudantribune.com), sa sedištem u Parizu, saopštio je informaciju da su prilikom pregleda jednog transportnog aviona, koji je na aerodrom u Kartumu doleteo iz Etiopije, otkrivena 72 drvena sanduka sa automatskim naoružanjem dugih cevi, kao i uređaji za noćno osmatranje. Naoružanje i oprema su bili ruske proizvodnje. Sudanske vlasti su saopštile da je oružje namenjeno pristalicama starog režima, a u cilju destabilizacije države. Ovu informaciju su preneli brojni mediji, uključujući i ruske. Iako nije bilo dokaza da postoji veza između Rusije i ovog događaja, osim što su oružje i oprema ruske proizvodnje, u pojedinim medijima pojavile su se špekulacije da je u pitanju delo ruskih specijalnih službi, svojevrsna opomena i pritisak na sudanske vlasti da ubrzaju ratifikaciju sporazuma o ruskoj pomorskoj bazi u Crvenom moru, uz odustanak od dodatnih zahteva koje su postavili. Rusija, zaista, i nije morala imati nikakve veze sa ovim događajem. Oružje je stiglo iz Etiopije, a Sudan i Etiopija su već neko vreme na ivici rata i postoje informacije da Sudan pomaže pojedine pobunjeničke grupe u Etiopiji i obrnuto.

Prema jednoj analizi Instituta za Bliski istok (mei.edu) ključni problemi Sudana nakon svrgavanja predsednika al-Bašara sa vlasti bili su nemogućnost postizanja saglasnosti između predstavnika civilne vlasti i vojnog rukovodstva zemlje kako oko ustavne reforme i izgradnje parlamentarnog sistema, tako i oko spoljnjopolitičke orijentacije zemlje. Problem je bio i u tome što sudanska armija, obaveštajne službe i moćne paravojne formacije nisu bile pod kontrolom prelaznih organa vlasti, već su smatrali da političari, čiji legitimet još uvek nije proveren na izborima, ne mogu imati i ekskluzivnu ulogu u određivanju ključnih političkih pozicija zemlje.

6. DRŽAVNI UDAR OD 25. OKTOBRA 2021. GODINE

Predsednik Suverenog veća Sudana, general al-Burhan, uz pomoć jedinica sudanske vojske i paravojne formacije Snage za brzu podršku, 25. oktobra 2021. godine izveo je puč i preuzeo vlast. Predsednik tranzicione vlade, Abdala Hamdok, kao i ceo njegov kabinet, razrešeni su dužnosti i stavljeni u kućni pritvor. Usledili su protesti simpatizera svrgnutih civilnih vlasti u kojima je u okršaju sa vojskom i policijom, prema izveštajima nekih medija, poginulo 10, a ranjeno 140 lica, ali su vojska i snage bezbednosti iskontrolisali situaciju.

U nameri da smiri proteste i burnu reakciju, mahom, sa Zapada, general al-Burhan je oslobodio Abdalu Hamdoka i ponudio da tranziciona vlada nastavi sa svojim radom, što je Abdala Hamdok odbio, zahtevajući da se uspostavi celokupni politički poredak i stanje koje je postojalo pre puča. General al-Burhan je izjavio da je puč bio neophodan kako bi se izbegao građanski rat u zemlji i da će preuzimanje vlasti od strane vojske biti samo privremeno, do održavanja izbora.

6.1. Ko je general al-Burhan i koji bi mogli biti stvarni razlozi za izvođenje državnog udara?

General al-Burhan je na mesto predsednika Tranzicionog vojnog veća, nakon svrgavanja sa vlasti al-Bašira, došao kao oficir bez mrlje u svojoj karijeri, bez optužbi za ratne zločine i korupciju. Ima veoma dobre veze sa egipatskim predsednikom al-Sisijem i rukovodstvom egipatske armije. Zalaže se za postepene, izbalansirane političke promene koje treba da dovedu do izgradnje demokratskog društva u Sudanu nakon tri decenije autoritarne političke vladavine. Važi za političara sa odmerenim pristupom i u spoljnjoj politici. Smatra se da su Egipat, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati spoljnjopolitički partneri na koje se najviše oslanja. Lično se zalagao za normalizaciju odnosa između Sudana i Izraela. Zalagao se i za očuvanje tradicionalno dobrih odnosa Sudana sa Rusijom i Kinom, ali i za stalno unapređivanje odnosa sa SAD i njihovim saveznicima. Jedan je od retkih sekularnih visokih oficira u sudanskoj armiji.

Uticajni iranski medij, Tehran Tajms (tehrantimes.com), koji je povezan sa iranskim ministarstvom spoljnih poslova, piše da u Sudanu generala al-Burhana mnogi doživljavaju kao saveznika Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela. Iranski medij podseća da se sudanski general prošle godine tajno sastao sa izraelskim premijerom Netanjahuom u Ugandi, što je kasnije obelodanjeno u javnosti i izazvalo burne reakcije u Sudanu. Tehran Tajms, takođe, iznosi i određene sumnje da iza puča stoje SAD, iako su ga javno osudile. Naime, samo nekoliko sati pre početka puča, general al-Burhan se sastao sa specijalnim izaslanikom Bele kuće za Rog Afrike, Džefrijem Feltmanom. U zvaničnom saopštenju, koje je izdato od strane sudanskih vlasti povodom ovog susreta, navodi se da je američki emisar tokom sastanka izneo korisne predloge za „učvršćivanje duha saradnje“ između SAD i Sudana, a u cilju izlaska zemlje iz ekonomske i političke krize. Tehran Tajms, zapravo, sugeriše da je Feltman znao, ili morao znati, za ono što se priprema, te da tajming susreta sa vođom potonjeg puča ukazuje na prećutnu podršku SAD za namere generala al-Burhana.

Iranske tvrdnje ne deluju previše ubedljivo. Sastanak generala al-Burhana i izraelskog premijera Netanjahua održan je u vezi sa započinjanjem procesa normalizacije dve države pa je najnormalnije da u vezi sa tako delikatnim procesom bude i neformalnih sastanaka zvaničnika obe države. U tome je teško tražiti nekakvu zaveru. S druge strane, ni tvrdnja da SAD stoje iza svega nije previše ubedljiva jer su SAD bile najglasnije u osudi državnog udara i pozivima da se situacija vrati u pređašnje stanje. SAD su brzo reagovale i pružanje buduće finansijske pomoći Sudanu je obustavljeno do daljnjeg. Osudi puča su se, očekivano, pridružili evro-atlantski partneri SAD, ali i Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. U kojoj su meri te osude i pozivi na odstupanje vojnih vlasti i vraćanje procesima demokratizacije sudanskog društva iskreni, može se samo pretpostaviti. Jedno je izvesno, SAD su više naklonjene civilnim vlastima u vidu koalicije opozicionih partija, nezadovoljne su razvojem događaja u Sudanu i to ne kriju. Najavljena finansijska pomoć od čak 700 miliona dolara za 2022. godinu je suspendovana.

Postoji mišljenje, prisutno posebno u zapadnim i izraelskim medijima, da iza generala al-Burhana stoje egipatski predsednik al-Sisi, egipatska armija i obaveštajne službe. Vol Strit Žurnal (wsj.com) je 4. novembra objavio tekst u kome se navodi da je general al-Burhan dan pre preuzimanja vlasti bio u tajnoj poseti svom moćnom regionalnom savezniku, egipatskom predsedniku al-Sisiju. Indikativno je da je Egipat izbegao da osudi puč u Sudanu. Prema zastupnicima ovog mišljenja, puč kojim je al-Sisi došao na vlast u Egiptu, predstavljao je uzor i za al-Burhana. Usled ozbiljnih političkih previranja i prisustva stranog faktora, u strahu da situacija može izmaći kontroli, a događaji poprimiti tok poput onog u Libiji ili Siriji, vojska je uradila ono što najbolje ume, a to je da uzme stvar u svoje ruke do daljnjeg, obezbedi javni red i mir u zemlji i ravnotežu uticaja velikih svetskih i regionalnih sila, pre svega SAD, Rusije i Kine, ali i Egipta, i Saudijske Arabije.

Jedna teorija u vezi sa tim ko bi mogao da stoji iza oktobarskog puča se, naprosto, nameće sama po sebi i nije moguće ne pomenuti je. U pitanju je špekulacija da vojni puč podržava Rusija koja ne želi da propusti priliku za vojno prisustvo u Crvenom moru, ali i za zaštitu drugih interesa u ovom delu sveta, pre svega u vezi sa istraživanjima i eksploatacijom prirudnih resursa koje Sudan poseduje. Nakon pada predsednika al-Bašira i nakon što su nove civilne i pojedinci iz vojnih vlasti pokazali spremnost za zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Sudana i kooperativnost u odnosu na geostrateške interese Zapada, a SAD pokazale spremnost da to nagrade pružanjem finansijske pomoći, u Moskvi se upalilo crveno svetlo kao znak da mora mnogo odlučnije da se dela. Moglo bi se reći da teorija o tome da iza puča stoji Egipat, i teorija da se radi o Rusiji, za onoga koji želi dalje da špekuliše na ovu temu, ne isključuju jedna drugu jer se u ovoj situaciji njihovi interesi poklapaju, a Egipat i Rusija su i tradicionalni geopolitički partneri pa je moguće da su Moskva i Kairo koordinisano pružili podršku generalu al-Burhanu da preuzme vlast u svoje ruke.

U tom smislu interesantan je i gotovo predskazujući nastup ruskog ministra spoljnjih poslova, Sergeja Lavrova, na konferenciji za novinare nakon susreta sa ministrom spoljnjih poslova Gvineje Bisao. Tom prilikom, nedelju dana pre puča u Sudanu, Lavrov je pozvao na prestanak spoljnjog mešanja u unutrašnje stvari Sudana. Lavrov je, takođe, rekao da je Rusija uradila sve da ne dođe do odvajanja Južnog Sudana, ali da su neki drugi, predvođeni SAD, odlučili da je za Sudance bolje da žive u dvema odvojenim državama. Ruska Federacija uradila je mnogo da ovaj „razvod“ bude miran, ali su oni, dodao je Lavrov, kasnije, nametali pristup na koji sudanski narod treba da izgradi demokratiju, nametali su šok reforme, što je izazvalo suprotnu reakciju.

Ideje o Rusiji kao stranom faktoru koji ima veze sa oktobarskim pučem u Sudanu, istini za volju, nisu posebno prisutne u zapadnim medijima i kod zapadnih eksperata i analitičara. Doduše, dok je Rusija bila slaba, optuživana je za sve i svašta. Sada, kada je neuporedivo politički i ekonomski snažnija i sposobnija da efikasnije zaštiti svoje geopolitičke interese, sve je ređe prozivaju, plašeći se, valjda, da joj na taj način ne dodaju na značaju.

Tekst završavamo najnovijom izjavom u vezi sa sporazumom o ruskoj pomorskoj bazi u Sudanu koju je general al-Burhan dao za novinsku agenciju Sputnik. Sudanski general je izjavio da u sporazumu postoje određene stvari koje treba ponovo razmotriti, ali da je Sudan opredeljen za poštovanje preuzetih međunarodnih obaveza i da on lično snažno podržava stupanje na snagu ovog sporazuma. „Kartum ima dugogodišnju vojnu saradnju sa Moskvom koja će se i nastaviti“, izjavio je general al-Burhan.

Čini se da je Sudan pred novim političkim zaokretom i da, ipak, želi vojno prisustvo Rusije na svojoj teritoriji kao vid ravnoteže uticaja različitih stranih faktora. Ali, to niko ne može tvrditi sa sigurnošću jer radi se o Sudanu, nepredvidljivom akteru međunarodne politike.

Najnovija vest je da je između generala al-Burhana i premijera Hamdoka potpisan sporazum po kome će civilna vlada nastaviti sa radom, ali u izmenjenom sastavu, kao tehnokratska vlada, sastavljena od stručnjaka. General al-Burhan i Suvereno veće zadržavaju za sebe ovlašćenje da nadziru rad vlade, što je i bio glavni cilj vojnog puča.

PIŠE: SRĐAN KOPRIVICA

Sudan, nepredvidljivi akter međunarodne politike by Srđan Koprivica is licensed under a Creative Commons Attribution-ShareAlike 4.0 International License.